ДУХ СА ДУХОМ

Неслобода ума издигла се изнад разума
Тријерају је свеколике успомене данима
Мало по мало искорак па сурвавање
У истом узбурканом хаосу дозрела траума
Гњили до зелене плесни у орканима
Немоћне су речи да сколе погубно стање

И прича причу тужи у истом колу јада
Разроке спознаје нагињу на своју страну
Сама се упреденица с омчом смрти клати
Сумрак је свести освојио порив изненада
Вапај му умире у ропцу за међу растрзану
Слабе су промрзле шаке… Хоће ли издржати

Уже блискости расцеп воље и ума кад заноћи
У гркој оскоруши јединог ждрела поимања
Или ће последња нит однети опрост у мук
Још те ишчекујем узданицо… Обећала си доћи
Праг песме неме да не прекорачи тишина узвања
Пратим записе неба и палог метеора силазни лук

Можда је у њима одговор твој тајновити
Или је стража очију занела превид неки
Тамо где био је почетак сувисли стигао крај
Ускоро суди време… Знам црви ће само сити
Привести крају пир живота и свраб предалеки
Ни једне очи неће пећи сузе кад приспе нараштај

Туђ и далек изван нас да насвод трона окује
Наравима свог срца у позлату штедру по току
Кривотворење и мит неће стајати за знак опори
Мој дух са вашим духом и тада ће с љубављу да ратује
Повељу опросну вером да печати на руменом истоку
Рађање Сунца правде венац је истине жуђеној зори

На овај дан © 10.02.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “МИЛОКАЗИ” ВРЕМЕПЛОВ/2019/ zelenakap.blogspot.com

КРАЉ И ШЕГРТ

Прочитао сам негде и негда: „У књижевности треба да будеш краљ, да не би био зидарски шегрт.“ Данас се озбиљно питам јесам ли био краљ или шегрт? Пре би се рекло ово друго. За краља ме моји савремненици нису прогласили, а шта ће учинити потоња поколења, то остаје да се спозна. Шегрту живота и није било тешко да буде и у књижености шегрт, када су настојници били мање писменији од шегрта. Како су дошли на положај настојника или краљева књижевних није тајна. Лактање, подметања и полтронство су степенице, или ти прљаве стопе на нечасном путу. Шегрт им не суди, допушта истини да посведочи кад дела речитије говоре од речи.

У књизи „Трагедија генија“ нашао сам ауторски поглед и запис који обелодањује ко су песници? Не бих да пре цитата помислите да себе бројим у геније. А не бих ни да помислите да у њему нема истине. Трагедија генија је истина. Ако и нисам геније, свакако јесам уметник, који у животу није имао само једну трагедију, него сијасет, а оне су честа коб уметника, а особито песника.

Но, познато и доказиво не треба даље доказивати, зато читајте цитат: „Песници не стварају своја дела, јер је Бог, онај који потчињава себи дух, узима песнике за своје слуге. Он хоће, да каже, одузимајући им памет, да они нису творци тих чудесних дела, када им је душа смирена и када су у власти разума. И пошто их обузме занос, стварају и изазивају наше дивљење. Запажено је да су знаменити песници, уметници и политичари били помало меланхолични, помало душевно болесни, а помало мизантропи. Лепи стихови стварају се у стању заноса. Све што ствара геније производ је заноса.“

Изазован је овај цитат, у намери да саопшти да песници не стварју своја дела сами од себе. Ту је Бог и његов дар коме Он да да буде песник он је песник. Велика је истина да су прави песници Божје слуге. Признајем ја сам био и људски слуга, у детињству служинче, чобанин који добро поима шта је и ко је слуга. Признајем и да сам Божји слуга који ево преко педесет година служи на Божјем олтару књижевности, особито поезије. Инспирација, или ти по овом цитату занос, су одиста својствени песнику. До душе има и оних који га немају, а умишљају да су песници, што би се пре могло рећи да су квази песници, или ти занатлије без заноса. Дакао да данас највише има овог друго песничког соја.

Неоспорно је, поезија није занат. А данас на жалост, поезија је многима постала занат, или још ближе речено докона окупација. Поигравање са поезијом није далеко од шарлатанства. Када се људи поигравају са животом што неби послушали глас заводника који их наводи да се играју и са поезијом? Колики данас у поезији играју преварантску игру шибицарења? Нагледао сам се, начитао, и презаситио шибицарења и шибицара, вајних песника, на друштвеним мрежама, у бројним трећеразредним зборницима, на конкурсима, манифестацијама и догађајима са преврнуто обученим кошуљама, сведоцима неукуса, неморала, плагијата, јефтиног профитерства, сукњичења, нечасних награда, и чега све не. Ова пошаст нема меру.

Меланхолија уметника је чини ми се прирођена им. Иако није истина да су „помало душевно болесни“ у оном физичком смислу болести, јер напросто наш земни шар би био пренатрпан лудацима, и неби их све могао носити. Ако је уметност лудост, а сви уметници лудаци, ко би за све њих саградио толике луднице? Болна душа јаче јеца, то је истина, али то је само узрок да се изнедри права песма из душе, или уопште узев неко уметничко дело. Дело настаје, рађа се, а не ствара, како то многи чине на задату тему. Стога за мене као песника није увредљиво што сам у књижевности „зидарски шегрт“ а не краљ који само држи жезло и господари.

Господарење никада није племенито као служење. Велики „Ја сам“ био је слуга и пастир у намери да службом и жртвом на крсту задобије човека за његово царство. Тако се и песничко царство задобија службом, жртвом, а не самопроглашењем и отимањем трона. Лепи стихови стварају се у стању заноса. Тако ја остајем у заносу, и ако овде не теку стихови него прозни запис. И ови редови носе музику поезије и мудрости. Шта је лепше од музикалности душе саме песме? Тешко је када песма није ни песма ни проза, него „модерни“ бућкуриш. Никад се неће завршити двобој у корист слободног стиха. Везаном стиху, слободни је бацио рукавицу, ругајући се вековима прошлим у којима је писана права поезија и у којима су тиховали прави песници. Они се нису слободним стихом утопили у безличну песничку масу као песници у време нашег века, него су исписали властити траг, а чије звезде и данас сијају, и светлост им је још јача у мраку, или сумраку поестског неба, од прегустих сенки песничке бораније. Овим не поричемо право постојања и писања слободног стиха. Проблем је што њега могу успешно да изнесу само необично даровити песници, и то ретко, док песници без дара бесмислено табанају истим не поштујући никакве законитости поезије.

Говоркали су ми често неке поетске скутоноше и још више успут сујетни заједљивци, будући да су запажали пред собом једно скромно поетско биће, поистовећујући у ово наопако време скромност са лудошћу, да скромност није врлина но мана. Ја се узалуд не супротим овој њиховој заблуди, верујући да скромност и унутрашњи мир иду руку под руку. То је лично необориво искуство које ме је охрабрило и очврсло у намери да будем и даље скроман, јер другојачије и не умем, а скромност ми је у коначници увек даривала мир, упркос пролазним немирима, губитку због скоромности, и чак успутне жалости, не ради себе, него вечитог питања, зашто се губи и страда, где је ту истина, и зашто зло надгорњава добро?

Коначница на коју заборављамо је оно што је срж. А мир душе и срца нема цену. Научио сам и животну лекцију да није нужно да присиљавам себе и да се доказујем пред недоказивима. То не треба чинити јер доказивање код неразумних само појачавају сујету, завист и зле намере, да вас унизе, спутају, подметну клечку, да вам „укаљају“ образ и које шта друго. Они који образа немају неће марити ни за ваш образ.

Гранитна је истина да вам људи не праштају успех. Све ће учинити да не останете на том врху. Препуштањем осећају унутрашњег спокоја, надрастањем себе самих и завидљиваца, избећи ће те нове ожиљке на души. Доказивање је опасна замка. Пустите да време ради за вас и његово решето. Суд времена ништа не може поништити. Кад тад поравнање дође. Они који се понизе биће подигнути и узвишени, а држници ће бити строваљени у прашину. То је закон Божјег милосрђа и правде. Иде време и већ је настало када ће се у истину знати ко је Краљ а ко шегрт?...

На овај дан © 04.02.2015. Славимир Ј. Зеленкапић

књига цртица: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА - ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ИЗМЕЂУ ЗАГРАДА

Играо сам се игре клиса страсно како то деца раде
Збрајао године узалуд… Ненадно не бих да их изгорим
Родитељи су ми рођењем отворили велику заграду
На повоју исписали само једну реченицу наде
Мени је преостало да отворено часно затворим
Капију живота… Да вуци смрти тор ми не покраду

Хоће ли из пепела нови живот да вером васкрсне
И да се продужи невина игра клиса до победе
Последњи мој домет надмашио је прошле за копље
Надмености у уму нема натегнуте… Најзад све прсне
Ко лаки балон страсти… Игра речи неће да ме заведе
Жетвар зреле њиве везује руковети и дене снопље 

Све ми се чешће дању дрема… И тако мисао заспи лепа
А кад се тргнем одбегла је… Неће да се запише
Празан је премор сна… Изгубљено се не враћа
Никако да прогледа једносмерна улица слепа
У заносу живота песник увек попије отрова више
Од благодати… Кад му украду награду песници браћа

Самосвојни и лукави без милости грабе до трона
Не маре за олтар лажни на коме паклено служе
Ласно ће запалити шуму цeзарском ватром злобе
Радоваће их мој спровод и биће глуви за опомене звона
Песничко божур поље притисле црне и црвене руже
Трозуби чекићари сотонског млина и саме кости дробе

Мртви не пате што су мртви… Ум закључи
Патња је пратиља живих… Сви смо у реду мрења
Оне што оплакујемо за плач и тугу неће знати
Црви у гробу и црви сумње шта више мучи
Оно што трули или недозрело у касна зрења
Детету је суђена рођењем једна рођена мати

Није ли човек вреднији од своје смрти са проласком
Жалост зна и да се поврати а човек кад заувек оде
У сан без снова не излази из сна својевољно ни по реду
Разлучење је болно кад човеково лице срасте с маском
На ивици живота и смрти један је развод и двоје се разводе
Суд кривицу не докучи… Пусти да се неразвођени разведу

Песник и песма без споразума… Остану тако две стране
Да их неко мировно веће у поколењу другом до века мири
Коме ће дати медаљу и пред којим стројем тешко је знати
Свака је песма зарез у кору поетског дебла ожиљак ране
Што веће дрво нарасте већу сенку пред сумрак рашири
Између заграда омеђен живот и код истином треба прочитати

На овај дан © 01.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ОРИОНСКЕ ПТИЦЕ

Чујем разум да ме пита у јутро снежно

Што се уз мене привија муком ко тиха језа

Волиш ли разумом ил срцем оно нежно

Далеку звезду Ориона сунце Бетелгеза

Ко створи титрај ума да титрај срца бира

Залуталој земљи у океану небеских тела

Ко је јагњету из стада дао Христа Пастира 

И даривао покров бели невести преко чела

Праискон одређује меру и законитости пише

Неке тамне бразде преоравају небеске њиве 

Моје зенице пахуље пију метеорске кише

Укрштају се мрачни зраци нема боје живе

На прагу чекам да се врате Орионске птице

Стихови ко прскалице рођена деца праште

Да у вирове неба завире огледајући чисто лице 

Побегла из куће светог гнезда и торова маште

Песме за обзорја љубављу посвећене

Срце жуди у корпи жеља гладно дете

На причест вере с оцем у цркву ево и мене

Ко ове мокре пахуље што веју нека лете

Толико света а нигде људи видим шуму

Лелујају тамне сенке по белом снегу 

Христос у срцу пали жар нејасан уму

Мећава завејава песме избеглице у збегу

Мој забран забрану сече у тапијама древним чува

Гавран Алана Едгар Поа у душу ми незван слеће 

Извршиоца тапија тамничи гробље у доба глува

То Вишњи по небу пред мене и моју земљу меће

Прилике чудне ко у времена буна и сече

Под ледом оковане воде Топлице гргоље 

Десанкин грм и моја доља прозивком јече

Не дају да ми украду песме божурово поље

Гавран гаврану помен јави у промрзло грање

Мој и твој удес Ускоковићу песниче брате 

Светковини речи и родном крају у сабрање

Драинац и сабраћа „скитнице“ кад ће да се врате

На овај дан © 29.01.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

СТАЗЕ РАЗЛУЧЕЊА

У бележници ума мисао како прецртати
Ако је узгред препише друга новорођена
Уколико се низ збрани законито не схвати
Вреди ли спознаја прва прошла и откачена

Само због првородства супротна млађој јави
Тапкаће ће крхка и нова из старе једина смена
На тврдом путу трајања посустаће наше нарави
О лук неба у месечевој мени звезда затурена

Грабеж је праузрок бода зарђале игле у голо теме
И црни траг крвотока запеклих краставих рана
Онај што баца коцку није истодобно скинуо бреме
Ни еполете части у казан врели кипућег катрана

Гребени тврди и набори мисли пркос су свој олуји
Да мисао просевом грома упише нови траг светли
Пусто се поље смири кад налет ума сам прохуји
Мртво сведочаснство збрисаног брлога у замаху метли

Купинасте зоре тужиће до касног појутарја снене
У кажипрсту грчеви ледни не свикли на покајање
Трну наузнако на самару разголићене мрке стене
Док нова тупост голуждрава куди прошло посртање

Двојбе мисли на трулом пању залуд превласти траже
Одсечене су жиле живота за одбројавање годова муке
Баланс истине на кантару кад зарђала скала лаже
Тешко је очитати и изневереној невести вратити заруке

Истине ко комете усегну свој траг светли на путу пада
Окамењене мисли давнина пепељају из вулканских лава
Израчунати није ласно без отворених и затворених заграда
Рачун кад нова мисао стару на стази времена претрчава

Збир се неда суми… У корице неће исукано да се врати
Тамница риме скида стеге да сужањ не ускликне реч јачу
Реза не уме сама да се закључа… Расплет ће се заиграти
Из језгра прве клице у закотрљаној сузи кад деца плачу

Опросне речи земља чује а вишње небо у недра прима
Аманет оца и мајке да се не прекрши свето је позвање
Пустићу мисли разигране да лакопере умом и токовима
На тканици живота прегорелу рупу смрти прошивање

Крпи концем вере за ускрснућа вечна по Христовој првини
Стазе ми разлучења којима ко зна дали ће ико икада проћи
Нека свеколико умовање воде… Не копам на туђој закопини
И никад нећу… Траг слепи слепом свету подарити у слепоћи…

На овај дан © 28.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ИЗМЕШАНИ ЗАПИСИ

Поруке распела на раскршћу и туђе речи 

Дрвена клептала одавно прсла насумице 

Не објављјују… Посложене жеље вековечи

Мука… Измешали се записи посебице

У Соломуновом врту заспала грлица

Злослутне сове хукћу у мрачној ноћи

Крај отока развратних олуја падалица

Скочањен вид скапава предан злоћи

Болно жуљају седла уморне коњске сапи

Остатак туђег жара тиња са пепелишта

На своду узлета падају злокобне капи

Похарани градови без капија и уточишта

За истом софром пораз и победа неће сести

Из касних дојава по другом дану пораза 

Предходнице ухода доносе лоше вести

Ум и срце на једном штиту… Два разлаза

У истом зглобу… Кључа гротло превара

Пена украде тачку пада по назорима муке

Јед потказује саму себе у крику лешинара

Напету тетиву покида грех згрчене руке

Месец се разболео изнад уснулих брда

У тмини пусте собе греши дозив усне 

По мучној наслади капље беседа тврда

На ниској таваници да мемла језу згусне

Босоног раздор пребира трептај видика

Немилосници трску стукли на трлици дана

Појило жедно у ждрелу нова поразна слика

Огроздало наручје пустоши и душа продана

Наноси муља прекрили поље у плавном току

Плаз стопе у стопу по тајној страни неба 

Повесма магле разгон ветра жуде… Устоку

Бритку са севера… Неприлика сигурно вреба

У живом блату гаца задњи засеок наде 

Пуца рапава кора ко речи на скали ума 

Тули се лампа мудрости… У увојцима браде

Скрила се беда упетљана… Још једна траума

Поруке распела на раскршћу и туђе речи 

Дрвена клептала одавно прсла насумице 

Не објављјују… Посложене жеље вековечи

Мука… Измешали се записи посебице

На овај дан © 25.01.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

БРДАРИЦА

1.
Апостол склупчан зором у твоме верном срцу сањари
Трешње се румене саме са вршне купе из зделе
Још једна ноћ прошла тишином ћути док вртлари
Ток времена зачуђен стао у стопе и подеране ципеле

Рашниране с пертлама туге што се убого вуку
Низ каљав друм заборављеног ума уз тетурави ход
Цедуља гурнута испод врата одавно чува поруку
-Нисам те нашла Љубави… Срастао си у касни год…

Урезано срце још дебло љуби по трагу испуцале коре
Твоје је предељало време… Да се уклоне успомене
Није могуће… Кад нова бразда стару бразду заоре
Слог до увратине сложен на листовима књига засеја мене

О пролећу ће нова клица бокор зелени зову дати
Зрно је умрло да се животом поново плодоносно роди
По законима сетве и жетве сменом… Истину схвати
Твоја брдарица… У нове нити пртену основу уводи

На разбоју живота за нову потку саливеног ткања
Чудесно спретно игра се чунак са белином меке руке
Апостоле не оптужуј ноћ провиђењем створену за листања
Последњег стручка и прве шаре на оснутку опоруке…
2.
Апостол склупчан зором у твоме срцу још сањари
Исписује посланицу коју Милоснице читала ниси
На овом свету увенућа само наша љубав не стари
Убогом крвотоку млади док прете смртни амбиси

На прагу моје ципеле старином векују стражу

Уздарје босанског блата прегиб иза пете чува
Ко светињу… Грумен с гробова прсти ми важу
Део тебе и твоје младости за времена наглува

Девојачке наде и записи песама јутром се буде
И сада заљубљено срце урезао бих на деблу нашем
Готов да ме године однесу кад трешње почну да руде
Док ме испраћаш с Арсићког брега ja ти из Луке машем

Апостол душом стихове збори Теби а пуст му праг
Засведочава посвете сточене посланице и псалтире
Одпоздрав платонске љубави и сад је умилно драг
Жар у срцу и зафирена суза у оку како да се помире…

Зелени бокор пре росе заливају сузе поверења
Не остављај ми цедуљу… Сада смо исти год
Срасли у исте стопе… Упарене ципеле бдења
Неће красти глуво време… И ништа заметати ход

Вежемо вене истог крвотока уместо пертли туге
Да иза смрти живот проструји новим током вере
Знам дражесно је кад смо обоје предане Божје слуге
Мила… Узреле трешње сласти љубав поново бере…

На овај дан © 23.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ - ВРЕМЕПЛОВ/2019/ 

zelenakap.blogspot.com

ГРОТЛО

Пред сводом уске јаме стајем растајен 

Треба ми дневне жеље зрно пре истине

Још један дан самоће прође муком утајен

Лепрша прљава кеса о шипурак из врзине

Презирем и жалим само грабежи туђе 

Толико пута расток своди постојање на драч

Колико истих самоћа под мој строп уђе

Незваних с краја дана у ноћи бола да заподену плач

Ока посеченог сечивом на оштром српу

Поуздан није случајан траг преварног била

Сутра у калипољ бациће ко презрену крпу

Последњи сноп бари да га киселе мочила

Тежачки кулук сведен на раван пропасти

Вређа осорно небо док галопира облаке тмасте

Сит сам људске злобе и поданичке превласти

Зар овај век исти загрљај има прошлих ...И касте

Раздељења раје… Срж јој краду… О жалости 

Сирота… Дубљим мраком мре сутон прослеђен

Кажипрст срама није добар путоказ самилости

Још један заточени живот у тору погибли омеђен

Пребраја дане и ноћи… Корак за кораком издаје

Вратите ми прегршт јагода шумских у сећање

Арлаук дивљине посвесно приспели из потаје

Чујем раскорак струна душе и племенско већање

Глагоља храст својом кором поразе векова

Алалих ти реч сујетну по изворишту злобе

На кровној песми расцеп и попадала слова

Нагоне тугу у ковитлац удолином мрачне сеобе

Ободом трепавице гнусне мисли се развлаче 

Сток развезан грлено пије развођену истину

На ђубришту живота акови сами вина грлаче 

Празнине вечне са пауцима док ткају паучину

Заостала тука једначину са једном непознатом 

Не уме да реши… А ове са две су шпанска села

За плитак ум и гег у раскораку по ходу сакатом

У науму гњили завет и расап времена потамнела

Сме ли убоги крај приче да се заогрне велом

Растајена тајна оста неспознана знана провиђењу 

Уграби гротло за свој бездан шкропљен неделом 

Макањицу сирото посопче умрло по рођењу

Погробиште шипурком рађа болну сету стамену

Најлон кеса посмртну песму с кошавом гласи

Друмом у грчу… Камене језе разарају опомену 

Јаме и сенке тежака док мимоходе сиромаси

На овај дан © 21.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: МИЛОКАЗИ - ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ДАР ДИВЉЕ ЈАБУКЕ поема

1.РАЗБОЛ ОТПИСАНИ

На задњој стази предела и узнесене части
Силазих окомитом страном у поље ничије
Тражећи своје увале свестан све пропасти
Оћутах кад ћутња неће да се у мук свије

Неки се ђаволу дали за бедан кусур глобе
Речи нећу дати њиховом чвору да их вежу
Невид срозани трули у подножју прве злобе
Греши ли опомена по изгубљеном падежу

Дивљака опаљена громом на међи не разуме
Разбројем забројане коњске копите и оклопе
Блентавог је залуд молити да се жишци окуме
Верила се стаза и пали лист… Под жуљ стопе

Дамарају чежње.. Чујем цвиљење ветра само
Сморило ме шупљоглаво трућање на мрежи
И ви би сте чекали да знате шта песма и ја чекамо
Песника тишине са даром дивље јабуке одвежи

Жедан тумара по овим пауковим нитима самоће
Мудри не траже ко ће исправити криве Дрине
Одувек знају суђену несрећу иза сваке злоће
Има ли паметне објаве да заголица ум истине

Оскудно и глуво ово вече бола и слепила
Удара умом ко сат с дувара опроштај дану
Човече окани се смртне сујете и лудила
Ко ће веровати разлоканој чеврми и калкану

Испод трема без каната… Ралу обешеном давно
Вече ко уседелица преља самоћу двоструко јача
Учитељеву прву прозивку из старих скамија јавно
Успомене множе дневником сете с пројом испод сача

Разваљен прозор љуби се с тмушом дуго до несвести
Лелуја силуетом офуцани кожух ко да стенице плеви
Вунена времена с гребенима чаме… Ко ће их расплести
Остала пустош да табана селом… Шпартају мишеви

Празним амбаром по пресецима… Слепило у размеђа
Редови исписа болдирани бестрагом беже загрљају тмине
У жижну тачку неће… Кривудају испод уморних веђа
Разбол отписани вратио се гнезду и прагу постојбине

2.ТРАГ УГРИЗА ЈОШ КУЛУЧАРИ

Дивљакуша сласти у жеђи клизи низ запекло грло болом
Убрана смртном руком претка… Дар природе у дивљини
Квргава јабука с пегама историје и сећањима у дану голом
Траг угриза између јуче и сутра повељом хоће да ме посини

На знаменој лози прицепило се по провиђењу порекло
И моје бивство с поетиком жури времену патину да расчини
Опој разгорева давно угасли фитиљ… Гасарче се спекло
Чађави песма опоро ал светлуца и моје трајање у дивљини

Са јабукама дивљим некако питом и нем бдијем замишљен дуго
Прелиставам дневник сете повратка отписаног… Глуви је сат
Пепелом посут биће и мој век… Прозбори бар ти пепељуго
Слутим пиргава песмо крај… Аманет је на смртној постељи дат

Подижем фамилији писани спомен трајнији од камена
Да стражи ко дивљака уз кућни праг чекајући будуће госте
Прадедин труд и кремен да заискри... Кроз тмину опомена
Још смо и бићемо на родном прагу… Копите не утекосте

Затворио се круг… Сви смо ту пркосни своји на своме
Племенски збор буди сеоско гробље у раздањени дан
А где сте ви злобници стари и ваш празник Вртоломе
У магли церове шуме загубљени… Распршен је сан

Злобе и тескобе… Облачно небу пројаву вашу не носи
Сеоско гумно чуло је пресуду и сада мирно глувари
Рашириле се ливаде и међе до неба су наши откоси
Траг угриза није измирио смрт и живот још кулучари

На овај дан © 12.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “МИЛОКАЗИ” ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

СИТНА ВРЕМЕНА СУДИЛИШТА

Опет као и лане дошла нам времена ситна
Сваке године говоре жреци… Душа нам је битна
Слаткоречиви у благдане… Празна је утеха градобитна

Докле ће на ватри бдења да се дими срце сагорело
Хоће ли видети паства да је време за љубав дозрело
Слаби су вапаји у миросању… Крстом помазују чело

Блато увек остаје блато и пепео луг кад се скори
Небо ће још за кратко одложити свитање долазећој зори
Шта ћемо чинити људи браћо… Нико не пита Петре априори

Дан освећења иза бдења хоће ли свечани доћи
Ако остане стално тумарање и привид у слепоћи
Нећемо никуда кренути даље остајањем у моћи

Неуки зборе ускомешана руљо куда те предводници воде
Можда у ропство полувере а не на пут спознаје и слободе
Шта могу орловска гнезда до само грабљивце да породе

Знаш ли народе да земна каца одавно прелива… Млечи
Новом пеном под ногама што ти и сам живот гњечи
Муте ти библијске зденце и соле памет… Традиција јечи

И у ове дане шира се лева док бучи река опијена
Долина живота чије је царство… Можда посед хијена
Осушила се па вене наследна лоза… Много је јалових гена

Шта благородни пород да прими… Кисело ће кисело дати
Јагориде горке у нашем наслеђу Бог неће препознати
И трнуће нам зуби под вињагом а гласови прегрлати

Мук ће пожелети у ситно време које изједе наслада грозе
Не бих био дивљи ластар… Нећу ваше вино виноград и лозе
У небо смерног и чистог хоћу Илијине кочије да ме возе

Доста сам у ситно време за ватромете походио сузну долину
Кидао жудњом паукове мреже и речју Божјом тргао паучину
Људску… Изнова песмом и молитвом предавао се Божјем Сину

Данас када му многи славе рођење а у срцу се родили нису
У Њему и Он у њима… И ове ноћи бдења Бог зна чији су
Кад небеске књиге немају њихов запис живота у златопису

Од Божића до Ускрса у круг смеју ли цркве бити позоришта
Претворничке вере… Ако Бог прстом испише “ништа”
Кад се завеса спусти за гладне душе истине у време судилишта

Мрље зависти блатњаве душе грубих речи и себична дела
Ни Божја суза у ову ноћ кишну није спрала згаришта до пепела
Бог ће одлучити не пристрасно за круне мира чија су достојна чела…

На овај дан © 06.01.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot. com