И МАЛЕ ВИЛЕ ИМАЈУ ВЕЛИКЕ ТАЈНЕ

Мили, с љубављу

Не водите ме горе… Нећу опело

Витез се заљубио пре колајне

У “Биљанине изворе” и платно бело

“И мале виле имају велике тајне...”

Боли ме тужни гргољ воде

И расипање невиних суза

Ка се два срца у једно своде

И кад ми ум занесе лепа муза

Нећу песму и “уврнуту бајку”

Да певам тишином поспаној деци

Будио бих им ноћас умрлу мајку

Да зором похитамо вечној реци

Тамо Вољена праља с перачем у руци

Успомене из валова испира сама

Наша је тестија празна… У истој муци

Сан јој без снова чили у веригама

Смрти… По позвању за бол боли

И моје доливене сузе у аковима туге

Кад задњи стих песму сколи

Па и сама свене… За оне друге

У срцу пуклом нема гласа

Умирења… За жудне жеље

Ни одјека са јеком таласа

Вез се покидао са повеље

Јефимијо моја смртна тајно

Небо ти просто и посмртна звезда

Не могу попити на искап наше завичајно

Сећање… Река скрити и мала гнезда

Изнад извора су рајска горја

Пустићу сокола да њима лута

Вило моја чекај ме у праскозорја

Недај да туга крила му спута…

Не водите ме горе… Нећу опело

Витез се заљубио пре колајне

У “Биљанине изворе” и платно бело

“И мале виле имају велике тајне...”

На овај дан © 10.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ВРАТНИЦЕ ОД КЛЕНА

Горимо разгоном за јутра нова

Тресе се узлет по законима ума

Грешна се поља у јесен јеже

Вилинска песма тужно растаче било

Прљава Лепеница проноси слова

Плитка вода не дави поседе заума

Талог у муљу металних боја искре веже

Све оно часно у бешчашћу се расточило

На свратиштима мравље колоне

По самици туге мемле се гнезде

Дроби мук остатак краичка слободе

Место су утајили сродници пуки

Са старог храма на десној обали звоне

Опело нашем веку… Засреле најезде

Ноћобдија… Мокри од кише коло воде

Тешко је докучити јесу ли леви ил леворуки

Вашариште слепих мишева ноћно тражи

Трајање исто… Нису исходи битке и сукоба

Истоветни… Идеје се боре и мишљења потиру

Светачка учења надгорњавају постулате вере

Ноћ је горњем мосту украла лице на стражи

Тополивац се мршти љуто… Варнице у недоба

Бронзани споменик буде… Он би у миру

Да чува песме свице и Лепеницу од завере

Песник увек изгуби у сукобу са собом

Узалуд води са песмама вечиту битку

Крагујевчани су пали у чабар… Расцеп ил јаму

Сасвим свеједно за страшила ружне слике

За ким су се повели и зашли у беспућа сеобом

Узгред залутали свици у лепеничком свитку

Да овог лета не парају светлим трагом таму

Кафанским жаром... Чекајући нове прилике

Остала је тајна на дну чаше на искап попивена

У затруњеној капи коју усне и грло не одбаце

Толико мрља ни у маргинамна нема у заточењу

Колико грешака и нечитких истина усред поља

Папира белог међу вратнице дрвене од клена

Не од епске дреновине… Разнизаних обруча каце

Цуре на све стране… Укиселила се шира у врењу

Поквареном… Из опанака испали су прсти гоља 

Тресе се узлет надања по законима ума

Грешна се папирна поља у јесен јеже

Вилинска песма тужно растаче било

Прљава Лепеница муком проноси слова

Да плитка вода не удави поседе заума

Талог у муљу металних боја искре веже

Све оно часно у бешчашћу се расточило…

На овај дан © 07.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ПОТПИС СУЗОМ

Затварам причу као кључаоницу калаузом

Преваром је исцурила у моје поље самоће

Још један запис исписа душа и потписа сузом

Извор под шумом лишћа мртво клокоће

Вид се сироти није уселио у исколачене очи

Грешна се душа покајању нада на крају пута

Заборављена кућица пужа уз локвањ срочи

Спомен љигавог живота што белим трагом лута

Расута магла наде по истом трагу кумове сламе

Опрост ми може доћи са дна бескрајног свемира

Олуја је поломила дубове и испревртала осаме

Чујем и усамљеника цврчка што тужно оркестрира

Маглом и обореним деблима пут је запречен

Кушање осионо надире бридом кроз барикаде

Гасне дах живота… Слутим остаћу недоречен

Од моје сете поље и шума трну… Цврчкове јаде

Строфу по строфу моја скитничка песма сакупља

Док се макљају неке старе тмуше по залеђу дана

Сутрашње доба затупасто скриваће у ова дебла шупља

Истину палу… Провући конце кроз иглене уши немана

Једино провиђење уме… Како без песникова познања

До узнесеног брега… Кад опроштајно загрли долину

Погледом вере остави те га на мртвој стражи да се клања

Своме будућем веку… Овај издајнички оде у помрчину

Иза кључаонице смрти с копреном без ореола

У поход безданима копите вране мумлају јеку

Ово су времена проста и не мењива… Без глагола

Читавог живота градих и не саградих једу чеку

Ко је допустио да се врзмају комесарски шињели

И суде поезији преким судом из тамне љуштуре

Жалостан сам… Ко су ови што се попели и заузели

Видиковац на брегу… Кроз мој двоглед у шта зуре

Залуд сте отели моје поље поетско царство бедни тантузи

Незрели… Ви нисте дорасли до првог ретка предговора

Није ли свељудски злочин танетом стрељати истину у сузи

Убити њен потпис и разапети на шиљак кожу питомог створа

  

На овај дан © 06.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

СРЦЕ У СТИХУ

Мили с љубављу,

Опет се срце у стих спустило расрцњено

У тихом ритму чита се заспали кас

Никако да дослути Мила твоју даљину

Пусти да кану сузе ко росе уснулих зора

На размеђима сву ноћ те сањам жено

Ко тужне врбе имаш дах… Заносни стас

Бол савија ништицом… У доњу разину

Отишла си с пролећним ветром развигора

Хоћу ли икада иза заноса жеља

Помиловати твоје лице рукама вере

За педаљ на домак звезданог гнезда

Ако се попнем у месечеву ложу

Никога овде немам до Христа Спаситеља

На извору пресахле душе разум да прибере

Кључале мисли загубиле се у јату звезда

Литицом зелене сиге простирем кожу

Везиљо моја неумрла вештих руку

Твоји гоблени прелепи и сада споменаре

По мојим зидовима раскућене собе

Опомињу сузне очи кад их сетом помилују

Времену што протиче да пустим муку

Нека је пена носи токовима смрти ко утваре

У разгон духом вере пре вечне сеобе

У увир вода реке… Чекајући нову олју

На рубу понора ушанчени кастрати

Већ грабе време за утају у тмине света

У процеп сведене падају нове празнине

Одроном однешеним зјапе остаци душе

Не стрепим за се… Мила кад нови дан сврати

Зовом гроба… И смрт измигољи из истог заплета

Старе петље у пауковој мрежи нове су петљавине

Што крадљивац живота их снује у затонима тмуше

Мук се у истом муку данима точи

Удар грома посече уплакане трепавице

И јаме очних дупљи опрљи гаром

Успрвано стојим ко постамент мој

Мила упркс свему не дају се празне очи

Кад Бог ми својом љубављу умива лице

И кости заодева… Да се разгори пожаром

Пустиња чека… Повратак Теби је славопој…

На овај дан © 03.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

КЊИГА СА ПОСВЕТОМ

Мили, с љубављу

Јесење се просуше кише... И треће

Доба стиже... На суздарју суза исходница

Поскочице живота вишње саме чиле

У гранама врба повратница слеће

Жалост иста испод крила птица

Неста старо време бестрагом идиле

Путељак знани осуо се падином

Саме ноге га муком табанају

Бат су украли заводници облаци бели

Расела се земља па зјапи урвином

У процепу је душа... Године нестају

Ко дивље крушке за пад зрели

Ја и моје доба уснулих сањара

Кратковеки товар на самару худом

Не гунђају оступнице у часу празнине

Још је срце живо па пршти од жара

Окаснели сусрет у времену лудом

Успомене збира пале у бездан урвине

Огољене жиле ко расуте кости

Стрче размножени пипци жудње

Дах им нагост ваја за постамент века

Низови у пару и убоги самци прости

Раздружују зоре у разгоне судње

На ободу хоризонта Мила још ме чека

Као старе пертле да развежем дане

И поклоним књигу са посветом

Провиђење Божје ево већ се збива

Из заноса жеља буде црне вране

Моју главу седу у часу уклетом

Гробље Бозман снева иза првих њива

На овај дан © 01.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ЗАПИС ОКАМЕЊЕНЕ СТОПЕ

Ненадано се сточили кругови и елипсе судње

Заливом самоће… У залеђу труне остављена шајка

Истине патос остао је згажен испод жудње

Прелива тмине… Стигли су уљези из прикрајка

Чами забрљани потез на збуњеном платну

Отиснут наивном руком уметника патетике

Још једну дугу годину сироту поратну

Тешко смо проживели и наше размеђнике

Одбегла суза изгона урезала је траг сете

На древном току преокрета клизе порази

Свукли се рески трагови умируће комете

У бездан заборава сумњиви легли искази

Уклето семе увида поругама ината клија

На раскрсницама струја… Буком не халачи

Још један дан досаде са умом круто збија

Лакрдију гневну… Куда оловни тркачи

Смерају ивицом хоризонта није разуму знано

Ни дубинама заглушеним од празних костију

Море помућене свести ветровима узбуркано

Пени ко старо вино… Ледени валови крију

Прамење магле и отрцане фразе лудака

У глибу мокрог песка запис окамењене стопе

Нечитан вековима у безнађу… У прегршт шака

Јесење кише данима сипе мемлу и болове кропе

Истине патос остао је згажен испод жудње

Прелива тмине… Стигли су уљези из прикрајка

Ненадано се сточили кругови и елипсе судње

Заливом самоће… У залеђу труне остављена шајка

На овај дан © 29.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ПАПУЧАРСКИ ЕПИТАФ

На пауковој и људској мрежи толико папучарки

Сусреће сваки дан невере у зачуђењу згрожен

Преваром беде што вуче у крило опсенарки

Опсену јалове наде… Чиме си данас дане обожен

Љуштуром измаглице и росом мртвог увенућа

Зар не осећаш задах и смрад у брлогу срама

Од кад је све на продају до бола раскућена је кућа

Улагујеш се ко љигава пијавица и тапкаш папучама

Од твога сумора зачудо није суморнија јесен

Што те скрати па ти кратко обданица траје

Ноћ папучарка до гроба те следи… А ти потресен

Шепртљаш алејама мокрога лишћа из утаје

Ко је уз узглавље већи папучар или папучарка

У свакој уклетој мрежи иста је клопка обмане

Глупој муви она јутарња или вечерња варка

Све глади су алаве … Време испраћа караване

У тамно гротло бездушних расуканих црева

Несвесна смрти сестре муве друга већ зуји

На истој капији исте мреже папучарка зева

Кад пригусти сваки реп лако се врчи… Куји

Вреди ли прича о папучарењу без опомене

У песми заглушеној од брундања мува и клепета

Папуча везених у кичу … Вазда су јаче опсене

Од јаве отрежњења… Заблуда остаје до краја света

И оно мало трезвености раздробљене у чарки

Искру истине не донесе… Пепео све затрпа положен

На замршеној мрежи окачило се толико папучарки

Нико их више не сусреће у зачуђењу згрожен

Између њих двоје у лажној свили превара је ушушкана

И тик уз врата рођене собе расути пепео преко прага

Док ласкави пољубац на врату утискује нову лаж усана

Црвену мрљу папучарке на крагни… То је једина сага

Папучара и папучарки о којој се прећутно заветнички ћути

Да се не размрси врзино коло затварају се невиднице очи

Кремењачо ума помешани су бели и црни димни барути

Папучарски епитаф нико се не осмели да уклеше на плочи

На овај дан © 28. 09. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” ВРЕМЕПЛОВ /2019/ 

zelenakap.blogspot.com

РАСКОВНИК

Саката рука скраћује дохват плода

У празну љуску случаја све се своди

До гуше нам је бара и ова мутна вода

Крекетуше се гласе из трске изроди

Штрче запете стреле бојовника

Устрељен још крвљу пева химну усуда

Загонетне су жеље утопљеног песника

Из тиње и вира вере залети куда

Недам да нас трују испосници запада

На рубу источне звезде голе

Расковник траву тражим усред јада

“Пећина хајдучка” неће сачувати идоле

Поезија касни допевима мога спева

О геному песниковом завист трабуња

Заблуде сама истина руши… Не оклева

С престола правде силази последња муња

На овај дан © 26. 09. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ЗАПИС ПОСРТАЊА

1.

На реверу земље толико усека

Коначиште таме има просутих

А песму бола осудом један чека

Да у њему скапава ожаловани стих

Бледо сећање само свратило

Сирото у поткожицу заума

Да на разбоју одмота вратило

И тканицу живота са чуном траума

Трубни је дан измакао јави

Још грчи своје веђе јесење

И трома ноћ предуго килави

Да сврши укоп наде у презрење

На саучешћу се штеде речи

Да не изневере бол искони

Под забуном ко је коме пречи

Умире самилост сама… Пусти перони

Колосеке је прогутала пристигла помрчина

Само се слепи намеће ко дослух порота

Свој пролог узалуд глагоља судбина

Суморном житију по станицама живота

Милоснице сенке су вазда ту скопчане

У корак са просјаком свезане миле

Пустите псу да без јаука олиже ране

Храсту у маховини док гране цвиле

Слабе у расту амбиције су изостале

У жудњи провале суварке узгред крше

У истом запису све су молитве окапале

По испуцалој кори ободом крста… Врше

Мравињи пут до прве шупљине тајновите

Унакрсна поља груба и суздржана чаме

Од истине сакривена не стижу у расвите

Да посведоче уморства понори и јаме  

2.

Маково зрно истине никако да нарасте

Заливано сузама издаје Боготражитеља

Жеље грмаљи сад су џиџварике затупасте

На голим лазовима пропланака ко прочеља 

Празна… За софром изврнутом у блату

Апостолати се развукли ко црева

По олтарима исповеди траже веру сакату

Док Мујезин са кубета измаглицу долева

И древни свеци законачили у ништавило

Бледило таје са изгребане фреске у лудилу

Шејтан или ђаво у овој ноћи ко мрси мотавило

Преваре пређу снује умовима у бунилу

Безверно поколење једнога Бога размиче

Од крста до полумесеца и звезде… Табанају

Другом страном ветра… Промаја куда замиче

За мртве обронке клетве… Оговарачи знају

Ретка је рука тврдоверна и верни заноси

За друга рајска јутра без издаје идеала

Забуна странпутица погубом дух коси

Игранка блуда траје на окапници морала

Удар грома срушио је храст и запис посртања

У жустрим речима осуда се појачава

Брзоплет језик затеже тетиве до пуцања

Мучна је ова ноћ и никако да мине страва

Н а овај дан © 25.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”  ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ГРОЗД БЕЛИХ ГЉИВА

Ишао сам давно пут рођеног корена

У нади да ме свежина бунара запљусне

По измученом лицу и траговима сећања

Дубину бола затињеног дна сам видео

Бунар у нашој башти што није кошена

Запуштен самује међ влати уврљане и русне

Изџигљале до појаса... Нико им се не клања

У овом коврагу од себе сам се постидео

Осекла вода у тврдо време суше па се мути

Лакша од болних мисли кофа неће да потоне

Камени зид пресвукао се маховином сивом

Узидане успомене нагризла старости сига

Нико не разорава бразде баште и куће мрављој кнути

Укрстиле се стазе и мирно у легло иду колоне

Марљивих буба и мрава... Колорит сликан наивом

Није... Одвећ је стваран и прожет трњем... Таљига

Празно време по рубу бунара у круг опречног века

Плитка дубина очне дупље измиче и дубља бива

Прст болно додирује дно... Сузу би да обрише

А сузе нема... Иструлили су корени фамилије

Водоношу у росно јутро убоги бунар неће да дочека

На рубу натруле црне даске грозд од белих гљива

Шепури се над покривеним окном ... Плесан мирише

Мека... Ова песма је последњи траг зашли у житије

На овај дан © 23.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/   zelenakap.blogspot .com