НА КАПИЈИ ДУШЕ поема

1

Паук је гробни залуто у нигднине

По васкрсу тамо нема моје Миле 

У успомени записа и постојања 

Има ли ичега у затону до празнине 

Ни првога... ни другога... ни идиле... 

Камена душа болом каменим одзвања

Болује спрљена трава и заборављени поета

Када нема Ње дође нови час самоће

И спознаја... Ја сам сироче једнине

Долази други час када нема ни сирочета

Уже нико да спусти... И ко зна ко ће

Да походи давну хумку наше постојбине...

Дође тако час када писано и читано

Постану на гробу исто непостојање

Песник епитафе себи и Њој пише,

Не зна пише ли их или само чита

Колико нада трули у лесу закопано

Један у збиру више а на листи живота мање

На попису смрти отписани чека да се отпише

Ноћ је украла љубави време... Нема освита

Бесаницу тешко носе уплакане очи

Растанка време нужно једном дође

Нужност је случајна а случај нужан

Сну се примакне преплашено буђење

Све је исто или није на капији душе

Ова ноћ се разликује од њене ноћи

Сведока бола нема ако песма не посведочи

Тихо слушам црва што кост глође

Никако без језе да мине сан ружан

Коме се тиче у мом уму ноћно луђење

Касно се освести кад се куле снова сруше

2

Празан је мој сто... Седи уз њега столица сама

Рукопис тињава светлост не може да прочита

Подивљала је страница искиданог записа

Зашто је заспала истина живота у глуво доба

Имам све мање речи у пртљагу по сепетима ума

Још један паук ноћни гамиже чађавим веригама

Из пепелишта ка таваници ослобођен скита

Паукова мрежа се шири... Ћути шаптач иза кулиса

Монолог збори поета... Предуго траје дијалог два гроба

Мила, на ком само раскршћу нашега друма...

Једнина није једно лице ни два нису множина

Исти нам стожер заједничког живота и смрти

Моје оскудне речи тумарају гробљем ко свици

Дању уместо помена горе али не светле пламеном

Боже, не замери знам добро мане свога трага

И сваку устопицу... У блату паоке заглављене

Прекори нису за песму и риме... Дар Божјег Сина

Није хришћанска мантра што се вековима врти

Прича о жртви крста плаче на нашој слици

Мила заветовао сам ти се љубављу и поруком њеном

Срце и ум док је буду носили писаће се наша сага

Жива ћеш увек бити док живота буде и буде мене

Иза капије душе чека нас иста постојбина...

На овај дан © 02.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ТРГ ПЕСНИКА

Населио сам се јужно од границе ума

Могу ли да изгревам источно од сунца

Наталожле се мемле душе из лагума

И јед се отопити неда са овог врхунца

Окованог зимом у сечиву запуштене пруге

Једини кораци остају пометени вејавицом

На тргу песника зборују нови проломи туге

Срце је у логору опасано бодљикавом жицом

Пропао двобој ума и срца… Обоје су пали

Црвени траг завејавају у заборав пахуље црне 

На потерници нису више они што су клеветали

Слободу песника да пева кад истина се изврне

Ко засукана пртена поњава на тврдом мразу

Преко нагорелог прошћа у дну авлије пусте

Јутро истине у ноћном запису тражи стазу 

Док витраж прозорски цвили мисли златоусте

Ниткови и несрећници у истом сродству нису

Лоза братсва се разлучила… Расцеп истине боли

Нема печата среће… Смрт је оверила полису

Живота на скори рок… На ране моје нећу соли

Прах се неће питати и жеља за дочек пролећа

Кад жрвањ самеље кости да се поспу поља 

Одлука кметска се не пориче ни суд великог већа

Писано ми је знам… Нека је вечна Божја воља

На овај дан © 28.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ 2018/ zelenakap.blogspot.com

КУДЕЉНО ВРЕМЕ

Срео сaм своју душу свислу у тами расејану

Облаци мушица безглаво надиру са истока

Градим седимент слободе у првом дану

На трвђи збиље преораних дужица ока

Преворница се није зајазила у плавно време

По сивом камену трагове увелих маховина

Читају ветрови са севера будећи багреме

Поцрвенеле очи од бола гребе прашина

Клишеји отрцани и приче калупе туђе броје

На сведеници искре милост се у румен буди

Витка мисао надраста себе саму и застоје

У обданици тражи се човек у мноштву људи

Бритко огледало воде грабљиви корморани

Заталасају лако двобојем вечних маскенбала

Полегла повијуша дрежди на западној страни

Елипса закривљена на теме истине je пала

Гиб ваља трауме и наносе прљавог муља

Несвикло градиво понавља туробни час

У људском глобалном селу људскост бауља

Потковани коњи у натрашке касају одбегли кас

Опоруку наслеђену бол цеди у вртачи ума

Гледне очи граорасте горе јужним жаром

Немирну децу још плаше... Ако их покупи чума

Доконе бабе куњалице у магновењу са кошмаром

Вест по вест и исповест пре олтара страда

Кудељно време векови више не снују у рају

Побегли у нужди са села побрали су муке града

Два живота у једну раку беде никако да затрпају

Ожиљк ружни ношен разбија ритам месеца

На клацкалици језичак падне безумних речи

Празнина пробој и рупа... Траг жила испресеца

Забезекнуто време за гором узалуд јутром млечи

Дубоки минус читају на левој страни кантара

Одступнице нетријараних речи брлога и шљама

По атарима душе зла коб ваша увек ће да се вуцара

Песма копиљуше никада није песма и свака дама дама

На овај дан  © 28.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

МАГЛЕНИ ЈАДИ

У смртно време шта су екстазе

Док бол и патња плимом надолазе

Са које тајне горе у срце моје с'лазе

Песме маглени јади... И данас ме сналазе

К'о јата црна ненадано у налетима долазе

Тешким кораком опет по души газе

И ум од њих боли... А оне претворно плазе

Уместо путева вере плету чудне стазе

Поцрне кад увену ко руже из вазе

Сад смртни дани љубе моје образе

Успеју по некада и да ме омразе

Са животом зашлим на туђе преказе

Подижем своје и не следим туђе путоказе 

Буђаве плесни робе наћве... амбаре и празне богазе

Бајати хлеб и мрве небеске мане док силазе 

Успомене детињства на жуту проју још су тазе

Волим чистоту и празнину дечије табула разе 

Нисам заточеник ни једне мемљиве базе

Не волим брбљивце што расипају фразе

Разматрам помно као риме оптужбе и исказе

Ласкавце не вари мој разум кад ми подилазе

Ценим смерне са покајањем к Богу што долазе

Не волим празна обећања... лажи... Ни отказе

Увек сам готов да срцем и умом браним доказе

Ко је одушевљен свиленим животом мамине мазе

Гвоздена кола да не шкрипе ишту коломазе

Ране прво моле мелем па после завоје и газе

Истински волим да победе мењам за поразе

Жалим сваког силника и жртве... Људе које газе

Мачеве и копља немилостиве ако дроб пробуразе

Дадиље као мајке уздижем што децу уче и пазе

У смртно време шта су песме бола до екстазе...

На овај дан © 26.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

РАСПРОДАТЕ СУЗЕ

Грлата врева разједа утробу своју

У посувратку преораних њива

Ветрењача се уморила у боју

Ветар јој у крилима почива

Прљава сумња клечи у дослуху

Умље блентаво кружи досадом

Време наборе чува у изношеном руху

Докони народ заноси се парадом

У невољној журби... Мит испашта

Воштана крила Икара... Свећа у соби

Скучена болује... Грљена машта

Одпутовале очи тражи по тескоби

Вулкан жеља не гасне у век мира

Глас крика лавом гори у бунилу

Живот није глума у ком се статира

Ветрењача се вратила живом крилу

Век има тупо урамљено време

Посекли презир рије утваре

Густину разредиле тајне дилеме

Престоља лажи неће истину да зацаре

Бачено рухо просјака трули... Тужи плот

Бубуља промрзло лице првим сувишком

Блатњаво плетиво назувка плетено клот

Подерано чами ко да је изгорело жишком

Гребен истине клизи у маглу сиву

Два пута су странпутице један другом

Песма се заплела сама у свом плетиву

И дан у дану муке сенку прти кругом

Игра речи одбол слути умирући

Баштину не баштине у крчми јада

Распродата је и задња суза... Кући

Враћена без отпусне листе умире нада

Будна је ноћ украла дечији сан

Гладна уста отровом сита

Под туђи шињељ неће ни умрли дан

За покров поткупљење у врећу мита 

Не гаси свећу у дан расвећења

Трагове лепших времена у промаји

Разум и срце траже у беседи бдења

Песма у жељи нови замах крила таји

На овај дан © 25.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ОДСКОК ЗА МЕРУ ВИШУ

Тај одскок за меру вишу

Нису признали други „скакачи“

Овде где лажи истином дишу

И правду деле осиони и јачи

Ја њихов преступ злонамерни

Безазлено примих с чашћу

Покоран васпитању ко дух верни

Истина над лажима је у превлашћу

Мој је једини зенит вере

Нека им буде по Богу

Примиће тако како мере

Раздоре нећу но нову песму ако могу

Пружена рука оста нема

Полузгрчена у ваздуху јаре

Зачуђен поглед и дилема

Зар тако подлаци и преваре...

Честитку моју да посраме

Обележену црту око замути

У вртлогу њине галаме

Срце ми шапну: -Опрости... ћути...

Мој одскок записало је небо часно

Ни до колена скакачи нису ми равни

Кад буду признали преступ касно

Све је... Ожиљак носиће кукавни

Велике срамоте и обележје жига

Под небеском капом прокужени

Град уточиште нек им је моја књига

Ја сам зидао кућу на чврстој стени

Ветрови и воде срушили је нису

Одскок је био мера у понижењу

За Божје дрво векови узеше тису

По Христовом крсту и презрењу

Презрени беседници испод горе:- Благо вама

Када вас данас уз завист одбаце

Они су пепео и дим... празна слама

Бушни чаброви ил' расушене каце...

Чагртљиве и сипљиве строфе не држе им воду

Попадали су обручи разнизане риме

За свету музу прогласише песничку слободу

Одскок за меру вишу овенча само једно име

Христова беседа на гори је и моја

Недостојан под гором само певати могу

Ова песма је нови скок вере и спокоја

Не за људску славу.. У част је мом Богу

На овај дан   ©   22.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

СЕЛИДБАР

Окајницо докле певати о пропасти и жалу

Крилити зов на кремену тињалих жеља

Себе самог ложити на ватру за потпалу

У овом филму потписујем се у име редитеља

Превласт се јежи на подпалубљу ума

Грчевито уздарје смисла недам пауцима

У очајничком збиру вазда празна сума

Ни једна ватра проћи неће без љутог дима

Велика мора гнезди своје потаје

Камењар расте осионо из жуља муке

Пили се у гнезду нова досада издаје

Незнано писмо не разумем и поруке

Прозебли млазеви кише туле згасле ватре

Разносе блесак сачом за лук крилатице

Клети нећу издајнике што сваки корак снатре

Моје речи нису мамци за њине подле удице

Високо око знатижеље блуди даљине

Док успомене гњече вериге гвоздених жеља

На тврдом уму вриснула бразда напрслине

Летопис исписа лекцију старог учитеља

Коме треба прозивка збиље у поводу нуле

Висину неба ко ће мерити чежњом виле

Раскршће блатно чуваће распад и цокуле

Бачене у болу жуљевитом пре смртне идиле

Пресуда има злобну ислужену фразу

Покајник је кратко изустио речи покајања

Идући трагом мојих стопа по путоказу

Стигле су сироте наде у сепетима поуздања

Омчу ужета не развезуј селидбару пре слободе

Данас се уротила мука повратком љуте буре

Немоћ је моја очита да ходам таласима воде

Ко мој Христос пре него шкољке дах ми зачауре

На спруду самоће бледило сенки све је дуже

Круни се снисходљиво преварни дан

Хоризонт тамо далеко растеже танко уже

Хоћу ли га прећи пре него ме утопи овај сан

На овај дан  © 20.07.2012.  

Славими® Ј. Зеленкапић  

ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

БУДИМ СЕ...

„Будим сe у свeт свoгa сaдaшњeг живoтa,

знaчи: у свeт бeз Jeлeнe.

Живим сa људимa,

крeћeм сe мeђу прeдмeтимa,

aли њу нe мoжe ништa вишe дa дoзoвe.“

Ивo Aндрић

Будим сe у свeт свoгa сaдaшњeг живoтa

Кад јутра поспана отворе тешке прозоре дана

Мој Јерусалим још је сањив... Само стражи Голгота

Кедронска долина хуји... Гехеном гракће врана

Знaчи: у свeт бeз Миле

Брзо се распу уснуле жеље ко капи јутарње росе

Утваре ноћне змијским млеком су ме задојиле

Расплићем чежње ко њене плетенице дуге косе

Живим сa људимa,

Онако људски наивно а свето

Са вером у реч и част међу злима

За љубав нежно дело у срце преузето

Крeћeм сe мeђу прeдмeтимa

А они никако да ме опредмете

Матици предан у Божјој реци са таласима

И јутрос на одру Милине руке љубим беле и свете

Aли њу нe мoжe ништa вишe дa дoзoвe

Из сена смртног до глас Христа Спаситеља

Љубав је градитељ вере а нада лук за мостове

У расаднику чежњи рашће нови ластари жеља

Будим сe у свeт свoгa сaдaшњeг живoтa

Знaчи: у свeт бeз Миле

Смем ли да сени њене будим... Можда је грехота

Прекинути сан без снова... Без Божје силе

Живим сa људимa,

Крeћeм сe мeђу прeдмeтимa

О Васкрсу сневам... Зборим свима

Запитаност је моја какво је чудо у чудима

Aли њу нe мoжe ништa вишe дa дoзoвe

Само ће Он отворити двери гробне и гробове

На овај дан © 17.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић 

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ДАН ПОСИЊЕЊА поема

Мили

1

Вољена не плаше ме вертови

Разблудни хује у касно вече

Кад те зовем Ти се одазови

Чујеш ли долине како јече

Прошао сам по усеку прозеблог дана

Кораци ума су без зловоље

Душа ми муком прекопана

Клечим крај олтара наше Богомоље

Крепост ума пориву срца делим

Опет је смрт сузу украла оку

Љубим те Роде срцем целим

Плот живота има једину прескоку

Кремен искре се у запуту своди

Не пристајем на преврат муке

Питати нећу куд ме то туга води

Смем ли да сањам наше заруке

Путује занос нечујним гласом

По саучешћу следи душу немо

Не помирен са личним ужасом

Овде смо Надо да се закунемо

Моли се небу за опрост тишине

Да не одступи жеља након труда

Оно што чине нека чине

Ово је њина земља пелуда

Нова се мука карлицом душе салије

Бремене капљу у простоти речи саме

Селом одавна нису прошле литије

На позорници живота задњи чин драме

Стрепњу су појели жмарци

За празан оброк неслободе

Лако је прећи црту обмане у варци

Ако те але преведу жедног преко воде

2

Прозеблу маглу гребен сурово дере

Небо се цепа по горњем шаву

Треба ми нове силе Духа за знак вере

Нећу у орбиту греха вртоглаву

Издајничким пољубцем усне

Немојте браздати образ части

Похлепа ум помрачи и дан се згусне

На другу страну преласти

Мој живот није проткан издајом пређе

Зар небо мора да тугује

Бог је злу омеђио међе

Нечастиви неће до века земљом да царује

У страдалништву чувам Мила твој лик

Нисам свикао да поразе сводим

Знам да је на крсту сатрвен одметник

Покајање ме води да се препородим

Коњаник друм вере силно копита

У небо језди по завичајном путу

Разбудила се праскозорја пре освита

Не везуј смрти у чвор нит прекинуту

Муљем није затоњено приобаље ума

У осаму чекања још јуче

Одбацио сам окове лагума

Време је да се од оваца јарци разлуче

Мршаво кљусе тегли самар

Проклетство муке пече ко жар

Жилу куцавицу главни дамар

Срце јаче поји и тражи чар

Било а није прошло у тајни

Заразом траје недоглед

Опет је ту мој пут завичајни

Поновио се и понавља Божански след

3

Ново јутро нежно се пресвлачи

У празнични дан за гозбу свету

На зборном месту анђели певачи

Траје љубазни наклон цвета цвету

Господ походи земљу знаком славе

Први је сат јутарње страже

Јутрење исчекују и росне траве

Слово беседе слову љубави драже

Песма их сплиће нежно и мило

Стасали смо за молитву поверења

Мила тако је... и биће... и увек је било

Данас је наш дан Божјег посињења

На овај дан  © 16.07.2012.

Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ 

zelenakap.blogspot.com

НИЈЕ СВАКО ПЕСНИК

1.

Ако се задесите на гумну мога вршаја

Молим вас да не газите убогу плеву

Небо има дугу лепоте да нас спаја

Божји славолук мира ниче у хвалоспеву

Пресудна мука врти се сама

На точку премилости растрзана

На моме спектру црна гама

Стоји доминантно ко јато врана

Оста гологлав зов у цик зоре

Разуларених мисли прогон неми

Мука муку вуче кад се учетворе

Исповест суза заветује се поеми

До сумрака крчиће назеб ветрова

Пристајем на усек друге врсте

Бежао бих али куда из мртвих снова

И ове строфе су у чуду па се крсте

Време је за ожиљак трајања епоха

Грешна ми душа... Није признање

Само изговор збуњеног пароха

Добошар јавља време смрти а где је кајање

Трајекторијум некуда лута у гмазу

Ван круга доброте заборав лептира

Исписао је ненадано плаветну стазу

Оклоп је тежак затвор поетских манира

Осветници се моји нису сабрали

Да приме правду под скут закона

И они дрзници што су ми живот украли

Шетају тротоаре батом корака полтрона

Ако то објава записом не удене

Одзвон у успомене грозно боловаћу

Импулсом сваким у меандрима вене

Змијолике што шеврда за годину краћу

Од свих оних из пролога и залеђа низа

Кад се напослетку и кукурек свије

У наручје горчине скинута ми риза

Плашт су преотеле непознате кириџије

2.

Нећу да лупам главу тражећи речи

Окачене о мертек подрумске греде

Никоме дужан ни самом себи пречи

Укотвићу се у вечност саму рођене беде

Знам да ме властито умовање изједа

Раскида једини преостали круг самоће

Искреном песнику песма се сама преда

У генима су вам записани кодови злоће

Црни косачи на ливадама срама

Дано вам последњи откос да косите

Само Бог ће знати шта је записао нама

У књигама за спомен муку не узносите

Душа се моја вину у лету последње ласте

Да небом промине траг давне истине

Збрао сам мобу и вредне песме пласте

Навиљке живота кад река током плине

Глодари неће разједати моје амбариште

Ко ваша премрежена пауковим мрежама

Другу ће арију песме умилно певати селиште

Мога срца и дома на прагу вере без скрама

Можда ће ту и тамо одскок памети

Старост накратко умети да заболи

Уместо освете мој опрост нека вас сети

Није свако Песник… Мој дух се за вас моли

Велико срце широко куца испод кафтана

Плашт невиности ткан је од свилене пређе

Гранична црта хоризонта је избрисана

Моја љубав не поставља камене међе …

На овај дан ©  09.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com