Ни усклик скученог језика ни разлоге сада не тражи
У ово росно време нико неће да поверује твом уздисају
Како сам остајеш замишљен и убог на мртвој стражи
У уму изворишта су пресушила... Сећање кроз сигу
Неко се обогатио на твој рачун лукавом преваром
Зашто си оставио траг бола и свету родитељску бригу
Израста бледа сенка... На овим испуцалом дувару
Клија разлучење... Узенгијом моћи на слободишту вере
Разломак зглобни не решен је... На низбрдици котрљања
Утешио си себе и савест... Залогај сиротињске вечере
Делиш са луталицом на сокаку... Прошла ноћ одзвања
Својом заглушујућом буком... Нипошто да се смири
Лепет ветра на крову наде... Саблазан костретне вреће
Забринути просјак са стањем народне апатије се не мири
Продат је тањир части и првенашта... Куса се јутром леће
У сласти преваре... Изниклица чиста у небо је одлетела
На мргодном лицу неверица... Све кипти од узрујаног беса
Залуд је она мајчиним млеком распикућу на рођењу клела
На ветру се повијају трске... Сваким даном је више стреса
Траг бола се урезује... Залогај у грло запада са сузом горком
Празна костретна врећа не стоји дупке... Непрочитана превара
У тајности опстојава... Мумлаш у браду... Свађаш се са чворком
Нема строге мајчине речи због преваре и првенаштва да те кара
Докле ће обзорја трајати... Одужило се росно време у подне
Облизује се луталица... Сокак се надима и шири у гримаси
Свеци вржу прилике чудне... Патворене речи нису благородне
Не подижу душу већ дозивају само сету... Врзмају се сиромаси
Не смењује се мртва стража... Заталасана сига још камени
Докле ће просјак да проси мрве и да тужно гледа распикуће
Остаје двојба... Не улази у главу оскудица... Разлог смислени
Не објашњиво доба се вуче сокаком... Следује лично потонуће
© 12.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар