ПЕГЕ СА ПРОПЛАНКА УМА

Вољеној, с љубављу

Успут ми свратиле мисли распуђене на пропланак ума

Неће да пландују ко стада раштркана… У засенку година

Стићи ће их и јесен са опадањем лишћа… Загрљај шума
Заледиће реку… Једног јутра кад сва у белини осване утрина

И зароби наш црни траг у смету… Већ га завејава кошава
На пољу жеља у успомене… Тешком ће сузом очи залеђене
Морити празнина… А ја ћу по трагу окрилаћених мрава

Тражити себе и Тебе… Земљи се дати у процеп велике стене

Да пустим корен или да сатрунем у плиткој пори пре пролећа
Ражаловано доба још стамени време бременом недосањаног дуга
Причињава ми се чађави пламен гасарчета... Или то гори свећа
Све догорева у непостојање… Извесна је само прозукла туга

У венцу петролејског дима … Испреда се нова песма и стара анегдота
Одбегле мисли неће је слушати… Само нигдина плете вечне нити
Ноћас је умро песник… На небу једна звезда… У смету траг живота
Бела зима је изанђала стада мисли… Речи су изгубиле своје бити

Животно битне успомене залутале су у сва наша тужна беспућа
Моја Мила… Сирота песма крилатог мрава умрла у задњем лету
Песник ко бор није одолео паду… Урушила се и напуштена кућа
Само стоји запис љубави као пеге са пропланка ума на нашем цвету...

На светски дан поезије © 21.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013 - 2021/ zelenakap.blogspot.com