ЧУВАРИ РОЂЕНЕ ГРУДЕ

Оцу и мајци, с љубављу

Украли су ми опанак леви за десну успомену
Размишљам коме да се јадам мој бели папиру
Блатњав је али ми драг... Да ми снови не свену

Детињи раскорак осиротели расте у навиру

Старе се жеље подмлађују са трном шипурка
Јесен живота у пролеће се враћа с гумењаком
На гумну испод старог граба заспала жмурка
Заборавом... Квргави клис у подне сокаком

Дланове бридне још ми тражи да сагори поене
У заносу игре... Чобанин се са животом надмеће

У набојима... Подерани опанци проносе успомене
Сад седа глава бехара ко рана џанарика у пролеће

Искуство збрано у чвор никако да потисне тескобе
Годова што шестаре на узнешеном деблу битисања
Крадљивци безосећајни ако сте узели све моје мобе
Месечеве ноћи оставите да трају за моја комишања

Знам да се и мој живот успут ко кукуруз осмак круни
Тврда су оба за невеште... Слутим да још имамо рока
Кад бих могао дозвати мајку Милосаву као када се струни
Желудац дечији да ми га и данас свије да бол предубока

Умине за ову ноћ јаве... Хоћу да нађем наше опанке
У разгласу меденица да обиђем стадо... Велике Лазове
И Пландишта да сколим крај Чесмице... Ђачке уранке
У сметовима без пртине... Мој велики отац Јован ме зове*

Да покосимо росом ливаду у Брду да не прегори трава
Кад студ загуди у нама и око тора овцама треба положити
Лисник што чека да се на време здене... Држи ме јава
Да не тренем... На нашем кршу нас је било и опет ћемо бити

Чувари рођене груде не одричу се опанака и слатке проје
Само жуљевно а меко срце рукопис жуљева зна да прочита
Време је да сам исправим на нашој трлици поклекле соје
Са гробља родитељи се вратили нису... Смртна их веју сита

Очев и мајчин прах засејава ми очи сузама леденим
Поносно их љубим... У посмртном дану сишле свице
Не гасите ми... Умукните да њих двоје дозовем чедним

Стихом на крају папира белог одкинутог из крила птице

*О годишњици смрти оца 1993. године

На данашњи дан © 10.03.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /1993-2014-2021/ zelenakap.blogspot.com