КАД ГЛОГ ПРОЦВЕТА

У истој соби паук и човек

Каква збиља

У преплету живота и смрти

Ноћ муком клизи

Сат по сат тоциља

Исписујем дневник

Прва цртица о песнику сањару је пала

Судар је тежи од галактичког

Нарастају хтења и број промашених идеала

Ни једна наша прћија није Ханаска

Кроз  ову пустињу лутања

У врту живота с годинама

Ветар зулумћар побра сва цветања

Уранила си ненадано судбино проклета

Дали је то стигла најава злог времена

И опомена кад глог у невреме процвета

Потом нова цртица о пауку самотњаку

Наметнула се сама

И црна боја самоуверено искочила

Из гаме боја да провришти тама

Паук и човек

За бездану ноћ и бистри ум изазовна тема

Клацкалица би била у равнотежи

Да није претег већи на левој страни дилема

Али коме у ово глуво вече испричати

Једину скаску о црном створу

Сабили су нас маљем судбине

И оставили да гладни блејимо у тору

Моји мрежни пријатељи

Знам да ви сада кречите своје зидове

На тавану црна удовица и старом каучу песник

И свако своју мрежу рове

Докле ће те качити самоуверено своје објаве

Заводне песмице и розе приче

Нас двојицу сте оставили

Да нас докона ноћ размиче

Нестрпљиво чекате мој клик

Који вам много значи у знак свиђања

Не замерам вам пријатељи

Свако се своме Богу клања

У овом часу моја судбина се преплиће

Са судбином малог паука

Не замерите ни ви мени што сам побегао од вас

У ноћно царство баука

Драговољно се откачио

Са неумољиве заробљеничке мреже

Мисли као у стварној дечијој игри мачке и миша

Све ми дубље у таму беже

Сву ноћ сањар ће јурити властите наде

Оне посрну одмах

Иза плота напуштене авлије без награде

Мреже света и паукове су ту

Да нас улове па ко преживи

Таленат песнику и инстинкт пауку

У коштану срж зађу

Будите трпељиви

Ви вашим таласима “сурфујте”

Док нас наши ове ноћи носе

Чује се белегија док ум оштри

Пустите нас да откосимо задње откосе

Од прве почетне цртице о пауку

Већ у мислима читам подужу причу

Испод балкона бездушни

Страшљивом судији Пилату вичу

Руља безумно урла  

Пролама се поклич о мом и пауковом распећу

По вашим зидовима лелујају сенке

Док немушти вам читачи држе свећу

Било би сјајно да прича прерасте

У роман о човеку и пауку

Прескочите ову цртицу ишчашену

Можда паметну ал ипак леворуку

Не будите пријатељи надобудни

Ни строги жреци

Три пут мери што мудрост вели

Па  онда сеци

Ако ми неко успут и довикне

Опет си ноћобдијо у заблуди

Знаћу слабе су земаљске судије

Један је небески што правду суди

Пауку и песнику

Нећу се жалити на ово наше инстант време

Сви су у журби и сви безглави

У какав бездан

Бог ће га знати самртнички стреме

Сви лаковерни и самозвани писци

Брзо пишу кратке форме

Мисле да су у тренду

Воде се полемике о пореклу

И свако као цига свога коња фали

Предан своме бренду

Нико неће читати твој обимни спев

О “Рату и миру” паука и човека

Староковни поето

Загубио си се на капијама овог века

Заврши цртицу

У мртвом сну палих капака и мраком у очима

Не горе више старе ватре

У затуљено време магле и дима

У паукову мрежу стигла је смрт

И за бесану ноћ ситост прва

Подилазе ме жмарци

И прогоне робинзони у мени

Са мог избегличког острва

На концу сулуде ноћи побуне

Победио је паук у човеку

И гриловано време роштиљања

У коме сви своје својски пеку

Нови се вулкан изгладнели

У стомаку грчем јавља

Таваница се у полусвети измиче

И несрећно љуља

А потом тону узглавља

На гладну душу истине

Сан лажи и заборава не пада

У зобници ума понестаје јечам

А прелива се извориште јада

Паук и ја раздружили смо се за један трен

Он походи висине своје

А мени срце пропада заглављено

У затон многоцен

Мислите да се шалим ценом затона истинитог

С ивица очаја

Нипошто пријатељи

Ово није изврнута прича

Ко рукав тесни без почетка и краја

Зар ће мо се икада наћи обојица

Пали са ивица очи у очи

Лекција историје побегла је из уџбеника и читаке

Да о поразу не сведочи

Паук заслужује поему

Ил можда какав сонетни венац

А мени детету малом са песничким срцем

Вратите давно украдени кликер стакленац

Жалим што се измигољила песма

Са посветом пауку и песниковом уму

Негде горе на млечној стази

Јездиће ови стихови по кумовом друму

Ако дочекам јутро

Можда ће оно допевати поему и о мени

Само да преживим ово лето

И у корпу живота да стрпам

Нову годину гњилу о јесени

Паук ће у другом углу тавана сутра

Истином плести нову заседу

Пријатељи заклех вас

Пред лесом не зборите некролог

О пауку зборите беседу

Ноћас се сам опростих са собом

У цртици о нама

Без мамурлука у последњем реду

Верујте искуству

Бог се радује покајанима

Запису о пауку и песнику чеду

На овај дан  © 21.08.2013.

Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

ИЗМЕЂУ ЖЕЉА И УСУДА поема

1.

Радујем се свакој објави ко у летњој ноћи свицу

О Боже колико волим моју Милу кућаницу

Питам узрело жито чије ће га косе жети

Знам Мила моја Тебе није грешно волети

У храму душе посвећено чувам светицу

Крлетко гробна ослободи ми птицу

У нашем снопу увезују се нове руковети

И шум крила хуји слободу кад дух ми лети

Ка гробљу уз брег докле се пети

Питам узрело жито чији ће га косе жети

Камена стазо не изнађох на те тресетицу

Ком каму изрећи љубав... Исту беседницу

За Тебе роде... Нужно је живети

А не на узгредним маргинама мрети

Познај истину.... Читала се вазда на мом лицу

Радујем се свакој објави ко у летњој ноћи свицу

2.

Не питај Мила да ли ћу моћи... Хоћу ли хтети

Како вечно да мучим у мучној сети

Не изнуђујте од мене одступницу

Док затежете омчу ил зарђалу жицу

Упркос смрти ја кличем будилицу

Разума и свести... За Милу љубимицу

Уморан у некој рими... Ненадани су заокрети

Усхођење моје... Носе ме нови заплети

Умилно је кад главе подижу сунцокрети

И мој се усправља ето вођен по посвети

У жишке песмом доливам уље вере узданицу

Живот би да прескочи са смрћу размирицу

И час смртни... Како поново испити чашу уклетницу

Не изнуђујте од мене одступницу

За нову песму уздарја Теби... Горе у јари плавети

Не питај Мила да ли ћу моћи... Хоћу ли хтети

  

3.

Веруј Мила у моме срцу нису умрли аманети

Док Тебе љубе небеса и ужарени сусрети

Уметник умом и срцем јаче љуби своју уметницу

Између жеља и усуда смрт залуд дуби продубицу

Наших душа... Бог да ти подари озарења... Време је зрети

Красном плоду... Из његове руке истину узети

Да понор гроба бездани порекне мливо и ноћ осветницу

Губитнику не отимајте губитницу

Вољена моје песме посвете више су но завети

Докле ћу повесма чежње и жеља плести по врлети

Поета призива успомену повесницу

Збраја нестале дане у дару кануле сузе за домаћицу

До самог раја чекаћу заложницу

Уметник умом и срцем јаче љуби своју уметницу

Дођи васкрсом у нову стварност снове ми расплети

Веруј Мила у моме срцу нису умрли аманети

4.

Не додељуј ми усуде још једну несаницу

Кола живота се засуљала низ низбрдицу

Завршну риму исписујем у посвети

На стражи окамењен... Часно је за Милу бдети

И ако са свих меридијана ума надиру авети

Да позобају наде и украду ми крст распети

С уздахом задња је прошла предњу двоколицу

У суши живота очај не призива дододлицу

Да ми ороси поље душе и позна наумицу

Из неког лагума одјек бола жучи пламеницу

Оскудица ће благородно гумно помети

Нека се Душо име твоје с Божјим посвети

Не страхуј Мила да ли ћу моћи... Хоћу ли хтети

Ни један сан скорашњу јаву не може ми однети

Ни да загаси искру жара с пепелишта придошлицу

Не додељуј ми усуде још једну несаницу...

На овај дан  © 20.08.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА - ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

СУЧЕЛИЦЕ МИМОХОДА

Остатак живота у неслободи

Разграђен је ко тор муке

Шта ће бити иза завесе надања

Понор се отворио да се умље роди

Од кад су свезналци постали туке

Сирово не гори а дим прогања

На неочекиваној страни разума

Колорит буди на истоку сунце

Временска линија се откачила

Пристигло ружно време зулума

У песми стих живи за младунце

По такту вере једва чујног била

На поводцу кроз росну траву

Пукле су усне нејаким криком

И дозреле ко трешње преваре

С досадом линије вуку тврдоглаву

Нарав скота са ружном сликом

Подвалу испод црте док кантаре

Неслободе кулучаре и речи своде

У помрчину... Наше слободе света

Три сата након упале... Клечи немир

Учмалим морима истине не броде

Подушје носи товаре болних сета

И скори раздор чека велики свемир

У зарезима мозга не тражи запретано

Гњаватори рецитују тираду простих речи

Расуло пада гњили на сучелици мимохода

Носити покорно што је усудом само дано

Плот трња прескок чека сујете да лечи

У очи невиног разор дала бачена сода

Трагове ноћи покојна рзаврат сна утапа

Није стигла у праскозорје пре дангубе

У повезници смисла милости нема

Неће се раздвојити без Мојсијевог штапа

Море смрти... Чуј јеку Сионске трубе

У време Божанске мане несме да се дрема

На овај дан © 18.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ШТО ПИСАХ ПИСАХ *

Корак у непознато истинољубље моје неће срести

Високе горе разуздан облак прикрива првом сетом

Вршне су мисли потискиване у запећак свести

Из груди вришти песма да ходи за сунцокретом

Медени месец прође у трошном руху слуђено

Гребени даљни плашљиво бдију панорамом

Узглавље згужвано мучи узалуд мором буђено

Очи се нису предале трептају заклетом с тамом

Развале старе у дубинама прошлим спавају немо

Два паука барабар супротне мреже плету жалом

Речи су сувишне кад голи живот проклињемо

Река је моја протекла и није се опростила валом

Ни белом пеном што се ваљала над овом стеном

Очитава се јесења језа у нервима опалог листа

Носи га ток у увир неки трули опрхрваног треном

Промину дангуба снужденог лица и нарав јој иста

Није ли нужно бранити у пожуди намеру глади

На моме длану урезали су причу докони дани

Зелен је овај пелцер за калемљење... Само расади

Мојих јутарњих јава ничу у измаглици растикани

Вртлар се седи није здомио испод камене клупе

У друштву с пужевима обескућен... Још трапуља

Стазама нечувеним... Неда да га простаци укалупе

У опште мнење... Људи су тежи од наноса муља

Сизиф и камен на стрмини у мом су случају бајка

Више је грлених гласова и урлика да камен победи

Но песник изнемогли... Веру ми даје из прикрајка

Пристигла нада... Једина сламка спаса... Изгледи

Су ми умирање... Знају то мехурови у мртвој пени

Без покрова ако заноћим остављен на првој слани

Још једну ноћ... Опростите ми све будуће јесени

Привиђају ми се колоне предака... Погроме стани

Да душа срочи последњу риму за епитаф бола

Оду отпалом листу у матици живота што плута

Пре него желудац струне глади... И пре раскола

Успомене су однеле магле заборава до распута

Раскрснице ми ове нису знане стари завичају

У туђем свету сироче јадније је од горке сузе

Зелени пелцер друга пролећа жуди у опроштају

Још се срце предало није... Тмурно небо ноћ музе

Млазеви кише мију прозорска окна... Од несанице

Узглавље скучено тескобом за запис страве

О песниковој коби ћути... О песмо одметнице

Ћути и ти у смртном трену... Пусти да се стрмоглаве

У понор тамног амбиса и Сизиф и камен низ стрмину

Из бездна јачи је вапај песника но глас с Голог брда

Судија смрти збори... Што писах писах...* Нек почину

Моје песме у миру и беседа ко она у Капернауму тврда

*Јеванђеље по Јовану 19,22.

На овај дан  © 10.08.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА - ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

ТРУБНИ ДАН

          Диван кума и кумашина јутром на клади дрвљаника

Кум: Нећу трошити тупост твоју да дознам недокучиво. Изломио си тестију ума и расуо гутљај питкости. Разочаран си спорошћу опасуљивања да смо прваци. Зашто си изгорео по глави? Љути те њихова не истина и жгаравица беса видим избија ти кроз неприродну румен. Ништа се јутрос не може сакрити у качару прошлости. Самилост једино Бог чува у небеском вајату. Он ће је у ноћи озвездану разастрти изнад наших јастука. Јутрос ти је кумашине доста моја самилост. Знаш кад ортаци засвирају… Па где ти је у свему овоме логика и горштачка виспреност? Тебе је мајка родила у недоба, као су говорили, ко трубну "замлату", а ти читавог живота томе још више кумујеш. Геачка посла, шта ћеш мили Боже…?

Кумашин: Куме, ти иди својим путем мудровања, а мене остави да свој дертам по моме. Ја сам рођен да умрем са трубом. Ако се више и не сретнемо на овом свету можда ћемо у оном другом. Немој у онај дан трудити твоју трубу у празно на мом испраћају… Небеска победа кад живот победи време је и да трубе ћуте. Одложи трубу и допусти да ти из ове тестије захваћене на бунару поливам руке да јутром умијеш своје крмеље. Можда си преспавао овај живот у мудролијама, а мислиш да ћеш тако табанати вазда. Твој упис живота је неразмрсив и теби самом, а други су те прочитали одавно, чујеш ли куме?

Кум: Чујем бленто блентави… Не ружим те речима, него се чудим чудом, зар немаш бар три чуке? Време је да се једном досетиш узети машице у руке. Још увек ти други џарају ватру и поје те несланом сурутком. Сурутка у глави се долева јутром и вечером трубљењем. Шта ћеш мили Боже…? Опет бих се истом чудио и чекао да се једном наопослено укошкаш у јарам разума. Докле ћеш да вучеш у страну и да засуљаваш двоколоцу? Маши се пољачком руком и покидај паучину која ти чело венчава. Труба не сме да спава у трубном дану…

Кумашин: А ти куме дурни маглу по којој трапуљаш јутрос излизаним опанцима. Можда и не слутиш да је иза брда сунце. А оно провирује да те погледа и да ти се у око загледа. Узајми од њега мало топлине и подгреј успавану самилост у себи. Може ти се некако наопослено одвезати језик и да усне промељу које какво право мливо. Зар се нећемо као кумови разговарати бар мало без заједања… И превише си ме натоциљао јутрос…

Кум: Смем ли милог Бога и по трећи пут призвати, да те њиме прекрстим и изагнам рогатог? Од мамурлука и онолике свирке ноћ те није дозвала памети. Кад се освестиш да смо победници чекаћу те за софром на фруштуку. Пошто мало замезетимо можда и која реч разговара буде. Кумови смо… ја шта. Ово су наша српска посла. Туђини не разумеју наше карамлуке. Нихове школе их затупе и зато су невични за наше мутљавине. Наше око мигом више казује но све њихове ћитабе о оним мушко женским намерама. А тек жуљевити прсти кад трубом играју… Кумашине, знам ја да твој прст кад га умочиш у карабоју има писменији потпис на тапији од њихових краснописа. Нека их нека они шкрабају своје. Ми ћемо Божјим писмом у кажипрсту уписаним сведочити да смо ближе Богу од њихових парада срама… … Овде трубе парадирају...

Кумашин: Куме, ја те слабо разумем. Окрупни га ти на велико. Пусти ту трулеж запада иза брда. Не крочила моја нога у њихове торове. Оно што они “блеје” не може се мерити са нашим блејањем овде. По причи старих људи знам да њихове клепетуше не могу са нашим меденицама. Они немају ваке трубе, фруле, армунике, гајде… Чудим се како трче на наше трубе ко буљук на солило кад им се даје кружац. Незна та “марва и пилеж” шта је наш сабор ни кад се брда проламају… Џаба се у коло ватају кад не могу са нама да играју. А тек наша и њихова софра… е, мој куме… Осећаш ли како мирише проја и како нам се бели мрс смије. Хајде да јутрос презалогајимо, да се мало подухватимо. Ваља ће нам ова окрепа. Јављају се трубе…. Данас ми опет свирамо “овчарску” са наших брда. Сва околина ће да јечи… Она су наша главна бина… Нека нам је срећно окриље. Славили ако Бог да и догодине трубни дан… Жив ми ти био куме!

На овај дан  © 09.08.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига записа “ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА”, цртице

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

OBOJIVŠI SAMOĆU / ОБОЈИВШИ САМОЋУ *

Udvojena pesma / Удвојена песма

Cjelivam smrskane misli,

Blago dotičući napuštene riječi.

На истом раскршћу где смо кисли

Чекајући једно друго кад бол гњечи

Stvorivši utvrdu koščate tuge

U svom prepoznatljivom svijetu

Под сводом тек рођене дуге

На модром небу у луку разапету

Gdje pohranjujem na sigurno mjesto

Još jedno izlomljeno pero.

Покисла клупа чами сама чекајући нас често

Ту је дубоко урезан траг љубави срећу смеро

Njime sam ispisala tvorevinu od želja,

Prijetvornih kretnji s pulsom emocija.

Од туге беле само је крилата нада беља

И једна крхка клица под грудвом црном што клија

Apstraktno obojivši samoću.

Otiskom plavog pečata,

Пишем ти опроштајно писмо ноћу

А дањну цепам у време позног сата

Tupim udarcem u potiljak

Izgubljenog vremena. Mirujem.

Све наше успомене боде трнови шиљак

Док гушчијим пером заветну повељу исписујем

Prolivenom krvlju probodenog srca,

Usmrtila sam svoje posrnuće.

И пустила грло бола и реч да опет грца

Куда бих данас сама расршћем из наше куће

Samo na trenutak zaboravljam voljeti pjesme,

Zakopane u temeljima obezglavljene kule.

Заборав се неда у прах загубити и Дух не сме

Нашу љубав да натруни ни једном речју хуле

Upravo na prozoru sljepoće

Dočekujem mnoga svitanja,

Око раздање моли утеху мира хоће

Дан да дотка сва она ноћа будна ткања

  

Raspustivši zlaćane niti sanja.

Noćima vrebam izgubljenu zoru.

Са тајних стаза враћена пре посртања

У твоје крило чекања да примим покору

Ukraden dan u bojama.

Uzalud privržena toplini svojih dlanova,

Побегла слика оку из црног рама

Дозивом гласа зове росу суза с небеског крова

Vjernim prstima. Zatočena.

Sebi dosljedna.

Још чека глуво доба моју стражу имена

И на истом раскршћу покисла клупа једна

На овај дан  ©  07.08.2012.  Славим®  Ј.  Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

* УДВОЈЕНА ПЕСМА:

Silence Blue Perla /1-2 stih/

Славимир Ј. Зеленкапић /3-4 stih/

Portal: OČARAVANJE

ДАН ДАНУ ДОКАЗУЈЕ... 19.Псалам

Пепели пали плитко… Пресеци посртања

Одасвуд одбој окаснио одлом окомито

Ткају тегобе тканицу трубну… Тврда ткања

Жетву жреци жртвену жању… Жуљно жито

Небосклони нехуда надобудни нискости нуде

Ринфузе ретке растачу раскораком… Роком рима

Залуд злураде зевају злобе злокобне заблуде

Дивље драме дурне дертом досадног дима

Илузију испијену истачу… Игра игру истина

Кулук крезуби кулучи кораке… Крајолик крша

Ветровит ветар вртлари… Вришти ветрометина

Мршава магла мили монотоно… Млитаво мрша

Засукани засуни зебње зазорне заокрете зову

Отпором опомене остављене… Остатак обљубе

Кованице крепке крестом крунисане крсне кову

Дан дану доказује… Дерт дугове доконе дангубе

Вашарска ватра врцањем вреле вртлоге вари

Криком кренули кукавни крајпуташи крстоносни

Вагоне вучне видокругом вуку влачегом влачари

Пролеће пупи поленом… Прелет поста призив посни

Милости молим мрамору мојој мучној муци

Рушеној руком… Реквијум разбором роморе речи

Славу славе слепи сокаци… Стасали славолуци

Заовина звонко зебе… Залог знамење згњечи

Наопако нанизани низ небулозе неважно носи

Вену вунена времена вишња вршена врхом

Опоро отекоше отоци… Остале осаме откоси

Свршени свршци сврбе сугребе… Сулудом сврхом

Гнојим гнојне грехе… Главињам гладном грудом

Дворском… Дворјани дерт дубиозом дижу дужни

Лудује лудост луда лакомислено лакомом лудом

Ружно ружноћу рами… Растоци ректују ружни

Тоцила трусна тоциљају тутумишке товарне туге

Разбор ратује расно реплике… Разум раштркан рије

Кругови круже кратко коловрат кривоверне куге

Коврагом класале кврге кланске… Кост крст крије...

На овај дан  © 05.08.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”  -  ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

ВАШАРСКА ГОЗБА глоса

                              за С.М.

 „Круни се наша домаја,

Песници хвале прозу.

Одасвуд бије промаја

Као у барском возу.“

              Перо Зубац

Круни се наша домаја

Ко стена коју спира прљава киша

Изгани песник истеран је из раја

И сада муке мучи црквеног миша

Песници хвале прозу

Они што нису вични царици рими

Јарци мекећу и ако музу козу

Самртно гори вековни луг и небо дими

Одасвуд бије промаја

На кући поезије разваљена су сва врата

Од балеге и воња заудара и стаја

У мемлу подрума чавке сишле са доксата

Као у барском возу

Гуди омамљена свита и јечи ларма

Ко то на питому калеми дивљу лозу

Перо брате убуђала се вашарска сарма

©  05.08.2018.  Славими® Ј. Зеленкапић

Књига поезије: ТАРПОШ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ВАРИОЛЕ ГРЕХА

Упитници песму сколише а не глаголи голи

Осећам душу хоће да се опет разболи

Нико да именице сиротице пуке осоколи

А заменице узгреднице ко ће тек да воли

Не тражите од речица рогове док су се боли

Збуњује ме и ова рима зачин што све досоли

Једино разумем сузу из ока кад додоли

Ако не умем рећи где су свеци и свети апостоли

Придеви смоквино лишће слаба утеха моли

Опет је ту дрво познања и стари рајски расколи

Замрла музика неба... Ућутали се Божји престоли

Човечији језик је понављач лажи у људској школи

Да Ева Адаму у чашу греха грешни налев не доли

Јабуке раздора неби било и забрањено да се воли

Ђаконије на трпези нуди нечастиви... На изволи

Пре пута вере сујеверје... За пут среће воду проли

Херувимска стража на капији раја нису ђаволи

Тајну лозинку неће рећи тројанској патроли

Изван града на Костурници људи су крст поболи

Уместо дрвета добра засадили дрво зла... Руља раколи

Тороче тако кокош јаје кад снесе... Никако да утоли

Безбожни народ... Крастав од греха ко у вариоли

И кад су римско копље у часу смрти у ребро му заболи

Не разуме лажни знак самилости крст ил Он им дозволи

Упитници песму сколише а не глаголи голи

Осећам душу хоће да се опет разболи

Нико да именице сиротице пуке осоколи

А заменице узгреднице ко ће тек да воли...

На овај дан  ©  04.08.2012.  Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПОЛВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

НА КАПИЈИ ДУШЕ поема

1

Паук је гробни залуто у нигднине

По васкрсу тамо нема моје Миле 

У успомени записа и постојања 

Има ли ичега у затону до празнине 

Ни првога... ни другога... ни идиле... 

Камена душа болом каменим одзвања

Болује спрљена трава и заборављени поета

Када нема Ње дође нови час самоће

И спознаја... Ја сам сироче једнине

Долази други час када нема ни сирочета

Уже нико да спусти... И ко зна ко ће

Да походи давну хумку наше постојбине...

Дође тако час када писано и читано

Постану на гробу исто непостојање

Песник епитафе себи и Њој пише,

Не зна пише ли их или само чита

Колико нада трули у лесу закопано

Један у збиру више а на листи живота мање

На попису смрти отписани чека да се отпише

Ноћ је украла љубави време... Нема освита

Бесаницу тешко носе уплакане очи

Растанка време нужно једном дође

Нужност је случајна а случај нужан

Сну се примакне преплашено буђење

Све је исто или није на капији душе

Ова ноћ се разликује од њене ноћи

Сведока бола нема ако песма не посведочи

Тихо слушам црва што кост глође

Никако без језе да мине сан ружан

Коме се тиче у мом уму ноћно луђење

Касно се освести кад се куле снова сруше

2

Празан је мој сто... Седи уз њега столица сама

Рукопис тињава светлост не може да прочита

Подивљала је страница искиданог записа

Зашто је заспала истина живота у глуво доба

Имам све мање речи у пртљагу по сепетима ума

Још један паук ноћни гамиже чађавим веригама

Из пепелишта ка таваници ослобођен скита

Паукова мрежа се шири... Ћути шаптач иза кулиса

Монолог збори поета... Предуго траје дијалог два гроба

Мила, на ком само раскршћу нашега друма...

Једнина није једно лице ни два нису множина

Исти нам стожер заједничког живота и смрти

Моје оскудне речи тумарају гробљем ко свици

Дању уместо помена горе али не светле пламеном

Боже, не замери знам добро мане свога трага

И сваку устопицу... У блату паоке заглављене

Прекори нису за песму и риме... Дар Божјег Сина

Није хришћанска мантра што се вековима врти

Прича о жртви крста плаче на нашој слици

Мила заветовао сам ти се љубављу и поруком њеном

Срце и ум док је буду носили писаће се наша сага

Жива ћеш увек бити док живота буде и буде мене

Иза капије душе чека нас иста постојбина...

На овај дан © 02.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com