РЕПЕРНА ТАЧКА

Покојном песнику ведети
 
Зашто умањивати вечну истину.... Истина је истина
Разлучи црну тачку лажи од белине свог папира
Одавно те мучи застој... У глави стрчи чудна урвина
Нико бољег од себе у друго сулудо време не датира
 
Да буде реперна тачка на споменику убогог живота
Мермер прљају залудне вране... Склон си умору
Нико не беседи на гробљу... Тужна се састаје порота
Немој се кочоперити сталним васкрсом у рану зору
 
Изван свог зарђалог чамца приљубљеног за сиву обалу
Бели је папир занет одгонетањем мале тачке... На плећа
Оронула не товари муку... Створен си за испивену шалу
Изгорела је истина о теби као дебела посмртна свећа
 
Урвина гроба све затрпава... Жалосне стрче окоштале жиле
Језивог сплета... Данас размрсити мисли нипошто није лако
Далеко је твоја животна прича од мучног успења и идиле
Вуку се давна огрезла непочинства... Шири се лаж и умор јако
 
Реперна тачка на папиру... Стварност или провиђење
Ко није свикао мрети за смрт прерану неће јамачно знати
Не посећуј поноћну свиту... Опет жуде бојажљиво бдења
На прса угљенисана стидом живују муке... Мали дукати
 
Потмуло звече... Жалосну песму сричу као зрикавци
Бестидници... Ноћ је сужњима рам... Тоболац за стреле
Иза плота чека страх... Ти си кукавица у касној јавци
Криво је узалудно исправљање... Бог хоће праве и целе  
 
Загледан си у реперну тачку дуго као место вечног спаса
Непочинства нећеш бројати... Бојажљива бдења само трају
Затечен ћутиш у тишини... Остао си нем и без рођеног гласа
Нема слова... Шта рећи бољима од себе када те надгласају
 
Прве се другим размрсују мисли... У глави двојбу препусти
Иза плота у мраку чучи големи страх... Можда је луда чума
Којом су те плашили у детињству... Ниси никада златоусти
Био... Признај самом себи... Непотребно твоја глава дума
 
Зашто умањивати вечну истину... Она у запећку не живи
Лаж је прекрити неће као опало лишће у јесен одвуглу
Истина је истина... Неће потамнети... Име и част посиви
Када се упрља свесно... Не врти себе као шарену куглу
 
Признај да има од тебе бољих... То је истина и олакшање
За усијану главу... Ти ниси реперна тачка... Изван је круга
Твога... Утуви у сулудо време... Не уздај се у само послање
Тмурно и рушно небо зове... Да престане киша рађа се дуга
 
© 17.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић  
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.coм 

ИСПУЦАЛИ ДУВАР

Сведено поље ума не разлучи се лако... Обзорја трају
Ни усклик скученог језика ни разлоге сада не тражи
У ово росно време нико неће да поверује твом уздисају
Како сам остајеш замишљен и убог на мртвој стражи

У уму изворишта су пресушила... Сећање кроз сигу
Неко се обогатио на твој рачун лукавом преваром
Зашто си оставио траг бола и свету родитељску бригу
Израста бледа сенка... На овим испуцалом дувару

Клија разлучење... Узенгијом моћи на слободишту вере
Разломак зглобни не решен је... На низбрдици котрљања
Утешио си себе и савест... Залогај сиротињске вечере
Делиш са луталицом на сокаку... Прошла ноћ одзвања

Својом заглушујућом буком... Нипошто да се смири
Лепет ветра на крову наде... Саблазан костретне вреће
Забринути просјак са стањем народне апатије се не мири
Продат је тањир части и првенашта... Куса се јутром леће

У сласти преваре... Изниклица чиста у небо је одлетела
На мргодном лицу неверица... Све кипти од узрујаног беса
Залуд је она мајчиним млеком распикућу на рођењу клела
На ветру се повијају трске... Сваким даном је више стреса

Траг бола се урезује... Залогај у грло запада са сузом горком
Празна костретна врећа не стоји дупке... Непрочитана превара
У тајности опстојава... Мумлаш у браду... Свађаш се са чворком
Нема строге мајчине речи због преваре и првенаштва да те кара

Докле ће обзорја трајати... Одужило се росно време у подне
Облизује се луталица... Сокак се надима и шири у гримаси
Свеци вржу прилике чудне... Патворене речи нису благородне
Не подижу душу већ дозивају само сету... Врзмају се сиромаси

Не смењује се мртва стража... Заталасана сига још камени
Докле ће просјак да проси мрве и да тужно гледа распикуће
Остаје двојба... Не улази у главу оскудица... Разлог смислени
Не објашњиво доба се вуче сокаком... Следује лично потонуће

© 12.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

КОВРАГ

Мој искон збиље одолева тамо на родној далекој коси
По некада у његов честар мислима залазим само
Ослушкујем поруку ума док ноге ковраг израсли газе
Затрњило се Пландиште некошено… Меки откоси
Са сетом росу љубе… Мене нема ни овде ни тамо
Кад све зарасте у ковраг... Жеље у болу налазе стазе
 
Куда то често идем без путовања с бисагама успомена
Извор Бунарчета још гргољи и чека жедне усне да га пију
По давној навици колена се повијају… Очи се муте
Пале су чисте сузе у хладну воду к жилама старог дрена
На поклоњење дечачкој срећи у надања да се слију
Са истим током по истом трагу отичу да се запуте
 
Ковраг… Пландиште… Брдо... Кошчати дрен и извор питки
Дубљи и шири од песме мог будног срца... Гргољ живи
Разлива се Долином и Орницама док очи узносим горе у Јазмаке
Џигљају ластари око пања... Како су ови грабови шибљици витки
Говеђу струну на моме луку ко затеже и стрелу на тетиви
Па гађа белу птицу... Урушену школу у Грабовцу и у њој ђаке
 
Заселе уместо њих скамије само... У болној успомени расељене
Пилиће првака свет је растикао... Нико их никада овде у име зова
Под разваљени кров школе за збор и прозивку вечну сакупити неће
Згажена застава...Таблица крежуљу сања... Линије бледо црвене
Плачу од стида на црној подлози табле за драга ћирилична слова
Неми су кружићи и цветићи цртани давно… Расуло се пољско цвеће 
 
На сред учионице израсло дрво... У небо зјапи рупа на крову
Преселих се у давно доба и ђачке дане песмом невеселом
Уместо деце руменилом поломљен у расулу цреп немар кори
Тако оживе заборављење успомене старом поети у новом слову
Поломљени прозори и изваљена врата беле птице лепећу челом
Слика ме син пред рањеном школом... Слика остаје да збори
 
Учитељ Божа је зашао негде занет иза наших брда и гора
Можда међу звезде далеке... Поуке јоште дели из земљописа 
Буквар и дневник појели мољци ... Искрзале се наше оцене 
Мастило запекло мастионици данце... Затекла их смртна зора 
Растанци се развлаче у безвремље ко древна дечија игра клиса
Све је зарасло у ковраг... Ни овде ни тамо у Грабовцу нема Мене
 
На овај дан © 10.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

НА МАЈЧИНОМ ДРУМУ

Вољенима, у спомен

По самилости титра остатак мрака

Неман смрти у крви жеђ освете гаси

Пале су празне речи: -Земља јој лака…

Утеху јутра нису примили сиромаси

Разлучило се трулом погодбом оно

Издајство за шаку сребреника

Наслеђе мушко кад јеком јави звоно

Паства жудно слуша глас молитвеника

Мемла преврнутих крагни у зноју

Разбија мисли спаса осветом речи

Стиснуте руке жуљају по неспокоју

Камен о камен мливо белином млечи

Украли су идеју пре сумрака

Пољем дангубе утекла неман

Да Бог суди васкрсом из рака

Пророк позна пристигли земан

Престо на вису раскопавају виле

Крстови трули пали листом по разуму

Нећу клети прси Миле што су задојиле

Сокола сина у гори на мајчином друму

По самилости титра остатак мрака

Неман смрти у крви жеђ освете гаси

Пале су празне речи: -Земља јој лака…

Утеху јутра нису примили сиромаси

Тражим доброту на истом месту

Умрљани ми дланови за посејање

Ако се будете чудили мојем гесту

Ложићу ватру за дочек у позвање

По самилости титра остатак мрака

Неман смрти у крви жеђ освете гаси

Пале су празне речи: -Земља јој лака…

Утеху јутра нису примили сиромаси

На овај начин © 08.02. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ЗАСУЉАНИ КОТУРОВИ

Шта бих друго да сабираш у усамљеничко време

Врзмују се свакојаке мисли по глави до пуцања
Човек је створен да буде црв... Преживљава дилеме
Живот је затурена стаза јединог погубног лутања

Како из понора на брег стати... Погледом даљине
Освојити и хоризонт прекривен маглом... Забуна
Продорни поглед неми пада у дуге лавиринте сиве
Сва величанства су ситна... Није ти обећана круна

Залуд су упирања кад очи остаре избледелим видом
Погружен старац гомиља успорено свој терет тегобе
Позван да изађе пред себе а срушен грчевитим стидом
Давно си се помирио са субином... Не муче тескобе

Жуљна су плећа окоштала... Сaмо је напор спори

Запис са неба се иживети мора... Неко ће да чита
Житије твоје... Желиш да ти поколење не приговори
Номаду малог живота... Од рођења до умирања скита

Убоги човек не својом вољом позван у постојање
Трапуља тужном земљом која га само поји и храни
Хоризонт су освојиле магле и сакриле сунце... Мање
Је ведрих дана било... Кише су дојадиле твојој забрани

У ово усамљеничко време црни збир је надмашио наде
Старе засузене очи жмире... Назиру се обриси брега
Ником не казуј дволичне дане... У недра носи личне јаде
На крају си старче а не на почетку... Доста ти је свега

Црв глође тврду кору... Ти трајеп још мало... Не зови
Тескоба је било и биће... Маћеху земљу како оставити
Нема помоћи... На гиљотини смрти засуљали се котурoви
Избледеће траг постојања и име на спомену...Зашто крити

Пролазност од вечности шта удаљава... Нема одговора

Ни додворења... Ко ће те жалити... Време магле наилази
Само се навуче тајно на замишљено чело још једна бора
Мноштво путује... Ти остајеш усамљеник на мртвој стази

© 06.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

НЕ ОДУСТАЈЕМ

Нисам вођен инатом... Не одустајем на првом кораку
Шугавим путем да не идем разборитост ми налаже

Дали ме узгред тајно води неком нејасном ћорсокаку
Конац није истина разочарења искуство прошло каже

Стрпљен спашен... У овој мудрости поуке вечне има
Инат је лош занат... Дуго бих опомињати могао себе

Малом уму пада на памет... Где има ватре има и дима
Опрез је вредан савести без кајања... У пепео потребе

Неће ме водити ове мртве ноћи... Нипошто нисам инатан
Не марим да ме погрдно прозвете слабићем или кукавицом
Шта рећи искрено... Чучи у мени опрез... Да ли је златан
На концу шугави пут издаје... Летети за сваком птицом

И сваким јатом песник нема свој лет и пут слободе
Не пристајем на празан слободан стих... На чаврљање
Данас када је тушта и тама и када се за њим поводе
Истрајам на древном путу риме... Кроз густо грање

Не виде се дрвета плодоносна... Потамни вид од стида
Берача једрих и зрелих... Црвљиве и труле не збирам
У своје крило... Мудрост вели... Где је танко ту се кида
У коло где сви играју не играм нити немушто свирам

Не одустајем од свог дара и гласа... Зашто да се поводим
За модом и кратком формом... Мрцваре поезију краљицу

Самозване и самозвани... Треба своју звезду да породим
На песничком небу... До Влашића и Ориона лет птицу

Слободну води а не шугави пут... Први корак у раскораку
Учини да не буде на жици јата чавки чаврљања и граје
Допусти да разборитост проговори... Повођење води мраку
Стрпљењем спаси душу... Суд времнена није решето издаје

Краљица поезије плаче за јефтину продају... Од стида
Не цвељајте је... Одвише је кусости... Долазе разочарења
Прекасно сутра ... Лажне награде и престо у збору гњида
Савести морамо рећи... Прошлу стварност ништа не мења

Не одустајем по цену живота... Због става ћу бити ружен
Не марим... Очекујем уважавање искрености у промилу
Пут је широк и лакше је њиме ићи... Стари па још сужен
Знам да је тежи... Ни једну награду не жудим... У дилу

Нисам... И Нинова је профанисана... Нема морала и части
Изврнуто на тумбе сусреће се сада на сваком људском кораку
Разборитост ме опомиње... Држи се поето немој заувек пасти 

Не залази на шугав пут... Не потуцај странпутицом у мраку

Не гордим се као поета... Величам јамачно дар прави
Таленат се покаже или не... Када се у души роди искрена
И доживљена... Болом порођена... Знате ли ко кога слави
Песника ваздижу једино једра и клијајућа вечна семена...

© 04.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

РАДИУС ТУГЕ

Засејано семе постојања из даљине давне јечи
Тражиш јуче пале у утробу радијуса туговања
Набор уски стоји упоредо... Душа тихо клечи
Данас бих са вама ишао даље... Усуд ме склања

Са умирућег пута... Једнородни изливи да се скрасе
Ниско испод пода... Друго зборје тек излив тражи
Изађите мени на биљези... Мехуру прслом у таласе
Да се прошлост рана изнад вира слободом оснажи

Нискост тече као осећање... На разломке свете
Искрен пао на потиљак.... Око лута око ватре
Идем да освојим зубље и пределе давно заузете
Не дај сећањима да узрасту... Да вас љубав затре

Обруб развезани расуо се... Плетиво ће плести
Танки остатак срме... Биљег истче своје власти
Мука цвета да те најзад на док умирања смести
Проклет узвик отео се... Чекај кишо немој пасти

Семе постојања не тражите да проклија узалудо
Испречило се на моме путу... Изврнуте мудролије
Неких умишљених глава... Сместили су право чудо

Вир се замутио а слобода потонула... Шта се крије

Кад освојиш саме зубље... Дали ће руке уморене плести
Маглу или дивљу наду... Нека потиљак с муком ћути
Ко да слуша са радија ове ноћи куда плове црне вести
Постојање претворено у заборав... Умље у нераду кути

Отворио се нови радијус туге... У процепу мисли спале
Док се доку не допада... По свуда су учмалости оковане
Нисам оставио наду али данас не вреди живети за идеале
Утехе од вас за мене нема... У болу лижи сам своје ране

© 01.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ОРИОНСКЕ ПТИЦЕ

Чујем разум да ме пита у јутро снежно
Што се уз мене привија муком ко тиха језа

Волиш ли разумом ил срцем оно нежно
Далеку звезду Ориона сунце Бетелгеза

Ко створи титрај ума да титрај срца бира
Залуталој земљи у океану небеских тела
Ко је јагњету из стада дао Христа Пастира
И даривао покров бели невести преко чела

Праискон одређује меру и законитости пише
Неке тамне бразде преоравају небеске њиве
Моје зенице пахуље пију метеорске кише

Укрштају се мрачни зраци.. Нема боје живе

На прагу чекам да се врате Орионске птице
Стихови ко прскалице рођена деца праште
Да у вирове неба завире огледајући чисто лице
Побегла из куће светог гнезда и торова маште

Песме за обзорја љубављу посвећене
Срце жуди у корпи жеља... Гладно дете
На причест вере с оцем у цркву ево и мене
Ко ове мокре пахуље што веју нека лете

Толико света а нигде људи... Видим шуму
Лелујају тамне сенке по белом снегу
Христос у срцу пали жар нејасан уму
Мећава завејава песме избеглице у збегу

Мој забран забрану сече... У тапијама древним чува
Гавран Алана Едгар Поа у душу ми незван слеће
Извршиоца тапија тамничи гробље у доба глува
То Вишњи по небу пред мене и моју земљу меће

Прилике чудне ко у времена буна и сече
Под ледом оковане воде Топлице гргоље
Десанкин грм и моја доља прозивком јече
Не дају да ми украду песме и божурово поље

Гавран гаврану помен јави јутром у промрзло грање
Мој и твој удес Ускоковићу песниче брате
Светковини речи и родном крају Топлици у сабрање
Драинац и сабраћа „скитнице“ кад ће да се врате

На овај дан © 29.01.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ИЗМЕШАНИ ЗАПИСИ

Поруке распела на раскршћу и туђе речи

Дрвена клептала одавно прсла насумице
Не објављјују… Посложене жеље вековечи
Мука… Измешали се записи посебице 

У Соломуновом врту заспала грлица
Злослутне сове хукћу у мрачној ноћи

Крај отока развратних олуја падалица
Скочањен вид скапава предан злоћи

Болно жуљају седла уморне коњске сапи
Остатак туђег жара тиња са пепелишта
На своду узлета падају злокобне капи
Похарани градови без капија и уточишта

За истом софром пораз и победа неће сести
Из касних дојава по другом дану пораза
Предходнице ухода доносе лоше вести
Ум и срце на једном штиту… Два разлаза

У истом зглобу… Кључа гротло превара
Пена украде тачку пада по назорима муке
Јед потказује саму себе у крику лешинара
Напету тетиву покида грех згрчене руке

Месец се разболео изнад уснулих брда
У тмини пусте собе греши дозив усне
По мучној наслади капље беседа тврда
На ниској таваници да мемла језу згусне

Босоног раздор пребира трептај видика
Немилосници трску стукли на трлици дана
Појило жедно у ждрелу нова поразна слика
Огроздало наручје пустоши и душа продана

Наноси муља прекрили поље у плавном току
Плаз стопе у стопу по тајној страни неба
Повесма магле разгон ветра жуде… Устоку
Бритку са севера… Неприлика сигурно вреба

У живом блату гаца задњи засеок наде
Пуца рапава кора ко речи на скали ума
Тули се лампа мудрости… У увојцима браде

Скрила се беда упетљана… Још једна траума

Поруке распела на раскршћу и туђе речи
Дрвена клептала одавно прсла насумице
Не објављјују… Посложене жеље вековечи

Мука… Измешали се записи посебице

На овај дан © 24.01.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ПУТ СПАСЕЊА

Искрено певам сва привиђења

И чујем смех далеких хтења

Ридају гласно поколења

Данас стрепе недозрели за зрења

Распадају се времена лења

Неуспела су сва успења

Само још бдију празна бдења

На путу усуда сретења

Кључају муке врелом врења

Каменовани гомилом камења

И живот сад курс мења

Прошли водено и огњено оба крштења

У препирању с чашћу не победише прења

Не би у уму злобе ни трвења

Собе… предсобља... оделења

Прођоше мимоходи у ходу без подворења

Пут су водиле очи провиђења

Горело је углевље душе горења

Кад су чупали песму из корења

Срце није зборило и нема презрења

Но молитве и опрост за дан суђења

Дим су и прах клетве а срећа посињења

У Христу и Духу благослов опроштења

Ране да не гноје мелем је ицељења

Кад ветар јужи нестају ледници копњења

У мутном лову лажна су ловљења

У чамцу љубави плова права пловљења

Возови на слепом колосеку кашњења

Никад и никуд неће стићи труљења 

Неко ће колачити очи до буљења

Чекајући у тами недочек расуђења

Песника неће грлити смрт упокојења

Живи за песму не за гроб мрења

Научио је лекције живота поучења

Песме и ове риме откровења 

Пут су песниковог спасења…

На овај дан © 23.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com