ГОРКА ВОДАУ МЕРИВИ

Надобудној ведети

Лажљива каћиперка својом се поезијом размеће
И свуда себе протежира без стида... Слабо пева
Заиста нема блама и меру... Није мирисно цвеће
Иза тмурне сцене самољубља сунце не изгрева

Њено је време прошло... Она мисли да тек долази

Узурпира медијску слику и о себи небулозу шири
Када апатија у култури овде влада превару да опази
Тешко је и зналцу културне сцене... Иза које чума вири

Слаба су њена прошла звања и титуле којим се дичи

Самосвојна рекламерка... Можда у свађи са собом живи
Лукава је тактика њена... Пред себом боље само смичи
Ногама све смрви у прах... Горка је вода као у Мериви 1

Културна сцена града је легло полтрона и полтронки

Убивена је поезија одавно... Релатизовање је огавно
Претворничким духом... Не чује се онај пев звонки
Од кокодакања које каквих ведата... На поље поплавно

Нанели су муљ и шљам... Загушени одводи су тесни
Култура града пати... Не могу прави да проговоре
У медијима да се чује разума глас... Дрљача лесни
Културно поље дрља... Дали ће синути будуће зоре

Лажљива кићиперка није једина... Гори женска ћуд
Без блама и мере... Преносна Мерива... Извориште
Горчине праве... Оне не подносе једини разума суд
Разуми ће разумети... Буве се никада саме не биште

Лукавство се дуго подмеће јавно... Не испод жита
Пев звонки је угушен... У дубоком сну су будуће зоре
Тмурне сцене самољубља умножене... Испод џилита
Нема искре да сујету запали... Како да се надмене укоре

Ова је песма разума против каћиперке и дошљакиње
Њеног надувеног имена и лика... Џаба за ведету слови
Лоше песме пише... То је истина цела... Њене глогиње
Су отровне и нејестиве као садашњи и будући токови

© 15.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књиге: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

1 Псалам 95,8.

ЦРНИ ПАУЦИ КАО КАЛУЂЕРИ

Вољеној, с љубављу

Док не окреченим зидовима собе пауци пузе
Сву ноћ су штедро падала два дара неба
У млазевима ледене кише и топле сузе
А ум се грчио са стомаком гладним хлеба

Згужвани јастук будну главу да прими неће
Губи се глас свих тихих искрених беседа ноћи
По мокром прозору досадно шкрипа голо дрвеће
Истину болну опет ми јавља… Мила неће доћи…

Зенели су је гробне сене у оковима мркле даљине
Наручје мокре земље дуго предуго уморну свија
Прозебла је и ова ноћ… Уз прасак грома ненадно кине
И то ме прене… Питам се куда то иде ова недођија

Цури време и ноћ се вуцара… Прогони пробисвет таме
Сад небо јаче просипа кишу и срце сузе… Куда
Жалосне мисли црне иду… Зашто у души дубе јаме
Нико ми не долази у госте да скупа дочекамо час суда

Тишину ноћи пара усплахирена сирена санитета
Без молитве и покајања неко незнан негде страда
Жалиће га само ова песма у једном стиху рукоплета
Страдалника брата… Два живота гасе се ноћас изненада

Чија ће рука сутра на бетонском стубу качити умрлице
За умивање кише и суза… Нико други плакати неће

Муком ће мучати по шибљу покисле и одбегле птице
По мокром прозору још увек досадно шкрипа голо дрвеће

Парадокс невиђени сву ноћ се у наборе ума крадом увлачи
Од себе скрива у невреме… Коме се јавља последњи тајник
Док капљу и труле наде… Занемели су несвикли берачи
Много је катрана и тмине… Умире у ропцу уклети несмајник

Изостаје опело… Сузама и киши песник не може да замери
У покушају да беле мисли са пута у пусту собу поврати
Дајем слободу сваком… Нека миле црни пауци ко калуђери
Умирем с аманетом… Киша и сузе не смеју сутра падати…

У дану спровода бележницу из ове ноћи сунце нека чита
И поветарац лаки да ћарлија између редова песме и рима
Не браните ни једно зрење… Пустите да се таласају жита
С црвеном булком љубави за мене и Милу место суза у очима…

На данашњи дан © 14.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

УЗБУНА ЈУТРЕНИЦЕ

Расипају се гумном распири

Нетремице по беоњачи

Чудни су злобни манири

Промрзли месец језу о срп качи

На своду ума

Траје узбуна јутренице

Из подземља душе и подрума

Тајну немо у грчу ћуте вилице

Гологлав заклон сивила

Озубљено јутро издаје

Крај запуштеног појила

Хоће ли песма да се покаје

Одавно главиња стара прича

О сујетама пакла и злобе

За фијук немилостивог бича

Тесне су све моје тескобе

Крвари расток браздања

По обручима нагона истине

Натечено око не сме да сања

Другу страну труле половине

У глибу муке набрекла душа

Жуди обалу снова и наде

Ко накрвљала овца Калуша

Док брекће у трњу иза ограде

На ременима заравни свете

Џиџвари пропасти прте сенке

Освету траже зоре уклете

Након олујне ноћи теревенке

Котрљање вртоглавог језгра

Разбија целину нутрине саме

Зелени орах осамом мрезга

У појутарју разданиле се таме

Штуро семе кљун глади

По наборима бразде кљује

Мени се опет враћају моји јади

Живот ме преслишава... пропитује...

© 13.03.2012. Славими® Ј. Зеленкапић 

 ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

УЗУРПАТОР МОБЕ

Насупрот свему немој стајати... Нипошто икогнито
И срп се тупи на резу споро... Уз клас иде бусење
Када те нико ни зашто није звао да мрвиш жито

Мораш знати... На грбачу туђу упорност се пење

И одужи се дан незване мобе... Умор се спушта лако
Великом пољем полеглог жита разлеже се нека туга
Која је са росом јутарњом узгред падала дуго и полако
Сво време неучен си стрчао... Невољно изашао из круга

На моби узурпатор слободе... Свикло је време дангубе
А тебе у колотечину живота примили ни данс нису
Излишни гласови из потмуле дубине се тек тајно љубе
Дојокина дадиља у муку је трчала ка узнешеном вису

Рез је резањем остао да сија... Узурпирањем се не дичи
Погрешан чин још дубљој жалости ожалошћене води
Покуде да се броје знао би да наивна издаја издаји личи
Подмуклој и дркој... Да ли ти пука титула издајника годи

Напусти мобу и жетву... Постат је сувише заморна и дуга
На крају њиве у дожеваоници неће сплести твоје руковети

Зашто што си сво време стрчао и невољно изашао из круга

Намеће се питање... Имаш ли накадно мудост и зрно памети

Нипошто икогнито... Тајна је увек јавна када се шапуће
Прошло је лето али још увек увреда мобе траје да јаче живи
Једино ти знаш тајну како си се као дим провукао иза куће
Сви пресеци у амбару старог жита су ове године жижљиви...

© 12.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ПРОЗОР БУДУЋНОСТИ

Без разломка убилачког тужни свете

На распућу барке ено

Гњиле у утроби брода од ситима

Миленијумске пеге посебице

Светско наслеђе је урушено

Верни Ноје свело се запуштено 

Болом шкрипи прозор будућности

Буђен зовом голубице

И у нашем добу прикрало се косно време

Тајна праистока

Гута тугу молског дола

Порубце заборава ко расплиће 

Уз долину до пландишта чобанице 

Не јави се више стока 

У залеђу старог храста дуги санак 

Подне спава на роглиће

Мокре наде расуто лишће газе

Промичу беле маховине 

Стигли однекуда излетници неслободе 

Мучи трула чивија

Обљуб обданице из прикрајка 

Испод ока гледа густе тмине

Треће вече распарено раскораком 

Лакосано глува магла свија 

Разастртим пољем лутају глувари 

Тупо снују соколнице 

Отетом се мишљу мисао брани сама 

Нагони руба уврнути 

Руше се зидови

Пустошно језом хукну сове 

Ноћне птице претражују камењаре 

Остављен бледи месец старачки кути

Песника сањара не дочека

Осуђен је да сводом сам лута 

Све бриге и боли овог света 

Има ли ико други да боли и брине 

На постојбини неба 

Одувек човекољубље трагу тражи пута

Чудно у ово доба

Није ко вазда загледано у вечне даљине

Људи сакупили векове у зделу истине 

Пустињска мана дар неба за гладни народ

Ханан чека

Мора се путовати

Невиђен чвор завезује време

Пукла мука преслишана

Линију живота следи

Освртање исто

Торзо се клати

Не осврћи се харизмато и вођо

На сучељу дана

Лелек искре у подножју Синаја

Божји је знак

Велика ватра вере

За сву вечност у теби је запретана

Да се не заметне мисија слободе

Мојсије буди јак

У човековој свести

Минуте помрачења љубав обриса

Хананског меда и млека ево

Зоре и правде су дозване

Мој прст ватреном муњом

Поколењима речи писа

Десет заповести свете

Разуми опомену за идоле посвађане

Тужни свете

Без разломка убилачког

На распућу барке ено

Гњиле у утроби брода од ситима

Миленијумске пеге посебице

Светско наслеђе је урушено

Човече све се свело запуштено

Прозор будућности шкрипи болом

Буђен зовом голубице...

© 10.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

ПУСТИТЕ ДАНАС ДА СЕ ПОТПИШЕ

Песми не треба штап ни верни пас водич
Нећу заставу предаје ни ратни поклич
Вапај један изусти грло... И ништа више
Јуче и сутра пустите данас да се потпише

Нокти нека уклешу последњи трајања траг 
На стени истине... Животе, шалу је однео враг
Избрисани су дани и назор смрвљено време
Народ смрти, чека данас побуну... Мирно племе

Песника вођу... За ослобођење Домовине лира 
Толико месија лажних... Нигде Христа пастира
Истине.... Песничка република химну чека 
Читаву нову еру... У Пилатовом лавору нека

Сад перу руке моји џелати... Дани скупљене руље
Прескочили су плот живота... Немирне овце... Гуље
У поару... Направљена је голема штета мојој њиви
Полудели дани... Лудост вас песмом у заносу криви 

Залуд правдам себе... Цели точак у глиб је пао
Нерођене песме од јуче за сутра данас ми је жао
Самога себе на раскршћима нисам никад жалио
Данас сам истрошени животе успомене спалио

Трезор историје смрти да их не баштини 
Ни часа оклевања није било... Туго све порини 
У пену таласа што се реком нечујно растачу
Камене сузе осаме исчиљеле очи да не плачу

У јесен живота са касним пљусковима киша

Ни пребијене паре тврдице вашег ситниша
Просјак не очекује... Један властити стих
Доста ми је за безгласни епитаф... Уместо свих

Ваших вајкања... Зависти... И презривих рима
Драже ми је покошено и остављено у откосима
Од навиљака оних што их зденуше нечисте руке
Слаби бејасте косци и тупе вам косе... Просто туке

Невичне за моје тврде ливаде и суве траве
Превише збиље има у мени и око мене јаве
За отрежњење будући век зван је да их пласти
Живот је преотео право смрти и њене превласти

© 09.03.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenekap.blogspot.com

СТАРО КЛЕПТАЛО И ЂУДА

Основа на разбоју времена потку чека

За неко будуће доба поуздање тражи

Без много кајања или убогог лелека

Наступили су дани вере и нове куражи

Испред удара збиље тек јагорчевина се сади

По перивоју ума тајна успомена след краси

На крају крајева долази усклик малој балади

Штуре песме... Сеоским гумном гамижу појаси

Преко ливаде горње дуга бацила своју сенку

Заспало чобанче у развигору дом свој сања

Памти још увек пртену ђуду... Своју бенку

У овом дану буђења ко се пролошсти клања

Основа није нова а ни потка... Све је изанђало

Јагорчевину приљуби да близу уз строп израсте

Изненадно крај записа вере бије старо клептало

Дебло записа чува древне иницијале ко красте

Два урезана слова велике љубави... За вечно време

Сведоче непролазом... Овде су се тајно волели двоје

На гумну опет гамижу појаси... Куда ли то стреме

Ум јасно незна како се у забуни године саме броје

Ђуда жуља испуцала рамена... Глежњеве не допире

Драматично буђење жудних успомена у данима вере

Рађа језу и страх... Следуј верно своје изузетне манире

Није освојен врх... Дуго оклевање жустри ће да замере

Убого кајање и лелеци зашли су у заборав... Удвојена

Љубав на деблу записа још стражари... У јасном жигу

На разбоју времена смењује се јутро и вече... Смена

И одјеци клептала трају када остају у заточеном мигу

© 08.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ТУПЕ ОВОВКЕ zelenakap.blogspot.com

СУЗЕ ПОТОНУЋА

Ова плакаоница нема видљиви зид ни клупе
Да заспу путници што чекају воз без возвог реда
Све сузе жалоснице увуку небеске црне рупе
У тајанствене спреме изнад свода... Сирота чеда

Путују у непознато... Снева се о вољеном бићу
Саобразно се не саобрази... У оскудном трену

Кусур се не враћа... Ко би да чува ту јадну сићу

Строфа исповести да ли ће преживети у катрену

Песнички глас претворио се давно у шапат једнине
Плач је постао сув... Пресахла изворишта жлезда
Ни небо кишно не плаче јаче из облака са висине

Када дуго сипи... Дан бива још тмурнији но најезда

Увеле очи залуд трагају за видљивим зидом плача
Не подиже се... Да се задене молитвена цедуљица
Како се данас одбранити од торокања и викача

Што ћеретају свој стих... Буђавих плесни и клица

Запатили се по зиду поезије да затамне видике
Тајанствене спреме пуцају по шавовима за бруку
Одаљи се даром који имаш са висине од те клике
Оне одавно разумеју и не фермају искрену поруку

Ћеретање насртљивије бива сваког боговетног дана
И дика неким назови наградама освојеним гле чуда
Јасна је пука ујдурма... Узалудна краљичина одбрана
Лишена је живота поезија када нема гласних осуда

Вољено биће у заборав не одлази... Шавови нису цели

Небеске црне бездане рупе као крпе у строфе исповести
Лелујају бедно ... На престо су назови песници засели
У сузама потонућа јато риба загубљених само се мрести

Вршљају утваре по свом ћефу... Суд правде не заседа
Док чуваш своје згрчене карте поспали оскудни свете
Плакаоница је саблазна... Чека се воз без возног реда
Дуго касни... Будући векови што долазе заиста прете

© 07.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

НАЋВЕ И ПЛЕСНИ

Усколебала се мисао у уму... Завојштила по свуд
Небрекло теме под теретом... Знојна капље мора
Испразниле се старе наћве... Ко да верује у суд
Заузети се пита раном... Разједа ли те љубомора

Преодела се у велику срамоту... Јединство цвили
Мисао се спомиње по лепоти... Зборно место тавори
Изашла на крај света треба ли да одоли тој сили

Гунђања не помажу... Зашто тек накнадни поговори

Несносни су гранични творци... Извитоперена реч
Дуга се није појавима одавно на кишном небу самоће
На делу је чудна драма збиље... Траје набрекли скеч
Нека му тако буде када је као деран крао туђе воће

Тесан ум не вари мноштво мисли... Читаву уку и буру
Знојна мора прекрила чело... Мучне су ове крупне капи
Сви живе испод части... Не веруј игубљеном котуру
Године су старости тешке... Време побенави и излапи

Зборно место још тавори... Прошла ли времена сања
Нико не слуша поговоре.... Ојадила те је драма збиље
Из облака зубато сунце провирује... После свег кајања
Не долази мир и сабрање... Сутра дођи бар на окриље

Част је на испиту и твоје покајање... Наћве и плесни
Зборују тугом за дуго време... Дуга је заборавила боје
Јефитине су речи... Сви твоји надзори кратки и тесни
Падају у лажне изговоре... Заборави су ту да те присвоје

Јагориде су храниле гладна уста... Гиџе расуте без реда
Разгрће вешта ђачка рука... Теши се када себе нахрани
Чека се мудра пресуда... На гумну старачко веће заседа 
Живот наноси увек муке... Испаштају ратници ветерани

© 04.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ  zelenakap.blogspot.com

СМРТНИ ФРАС

Нисте сломили гласове истине зашле у еоне

Небеских висина да прошло с будућим вежу

Изникнем ниоткуда и кад ме ваше злобе склоне

Да одсјаји треперави занавек чиста срца досежу

Јутарња звезда бдије на узнешеном своду горе

Сецикесе знајте издало вас је ваше насилно хтење

Моје пролеће земљом шуми двопеве и развигоре

Разастире пољем наде… Ново ватрено крштење

Данас ја убог примих на Божјој запењеној реци

Лично од Крститеља уместо страдалног крста јаве

Знак посињења да га предајом часно вратим деци

Трезвеној иза потопа лажи… Не крунисане главе

Приспе наше време… На Божјем тргу јавни је час

Пред свемирском поротом дели се правда свима

Преварени нико вам није крив за смртни фрас

У самообмани… На концу заслужено се прима

Разбројио сам замршене грубе оснутке у свештеном реду

По разуму вере разумех досада небројано пута утајене

Спознах унесрећење и победу… Зборим спашеном чеду

Из наших далеких снова одагнане су све прошле хијене…

На овај дан © 01.03.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: МИЛОКАЗИ ВРЕМЕПЛОВ /2014-2021/

zelenakap.blogspot.com