ЗЕЛЕНКАПА 1372

уторак, 14. јун 2016.

ЗАЛОГАЈИ СИРОТИХ УСТА

Обљуба гнезди у дупљи језик преваре

На сеновитој страни ветра дах гине

Улизице нећу да пртим ваше самаре

Жуљевито поправљам моје развалине

По усуду су прошли кораци заветни

Оптужују језик за грубост неписмени

А он се брани ћутњом у дан боговетни

Опет су у жучи расоли опори пресољени

Нису пале тешке речи и зглавци у завади

Са капеле цркве топи се восак досаде

Бакропис потамнео скрива где су номади

Зашли у беспућа да траже свеце голобраде

Ништавило се вечно уденуло у иглене уши

Последњи ред пете колоне нову издају таји

Чађави прах се сабрао у набубрелој луши

Нико га не посипа по рани за мелем спознаји

Унаоколо се размилеле црне уходе

Ту и тамо натуцају крезуби трагачи

Скриване тајне арче за досије слободе

Књиже туђе рачуне смртоносни сејачи

У недоба незвани гости на конак бануше

За тријумф нечасти потказују себе саме

Ово ми није знано зарубице што лануше

На дланове прљаве оне расчињене даме

Адамско колено преварно и магла густа

За историју наслеђа међаши нису верна хтења

Горки су сви моји залогаји сиротих уста

Великаши погубне су нам поделе и разлучења

zelenakap.blogspot.com

недеља, 12. јун 2016.

ЗАМРШЕНИ ПУТОКАЗИ

Проплакале плачне росе из обрзорја уснулога

Трозуб зрака иза горе немиром се новим јавља

Први цвркут дан дозива са оближњег глога

Рани устаоци похитали да претекну траг узглавља

По сокаку узрујаном пресерећу се ниске тајне саме

Колотрагом јучерашњим што кривуда спреге тешке

Трудом мудрог збора излучисмо реч из тврде чаме

Соколе нас вечне наде у сред мимохода нема грешке

Кристал свитка по заравни слеглих јава сад светлуца

По обрубу омеђеном осветничке језе плитко плазе

У милосном оку на опрези не досегнут видик пуца

Под окриљем ноћи ко се дрзну да замрси путоказе

Ситниш пуки никако из шаке згрчене да исчили

Скањује се васцело јутро гладна уста и речи тијане

Није далеко одмакао онај ко не зна шта катили

И у које свратиште иде свако што пре циља сустане

Мука је кад натегнуто не може ласно да се олабави

Опседнут ум у праскозорје сколећу мисли цветне

Јутро пише нову заветну песму док дувар чађави

Отисак јој чува за споменар у успомене полетне

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com

понедељак, 6. јун 2016.

ОТОК ИЗГНАНСТВА

Прати ме истином самом

Тражим да усек душе расветли она

Ту где почиње свитање

Дуго предуго носио сам се са тамом

Јавља ли се круг свети јасна корона

Да улије наду и ојача веру... Можда питање

Ново питомој души да постави

Упитници су мождани знаци

У сплету вијуга шта све није записано

Уместо тамног хоризонта љубим плави

Море живота мирно хтедох... А оно ко брзаци

Још увек снагом јаве сећање пени рано

Иза увира скривена тајна чучи

По ободима расута сига бледа

У променљивом низу искре пале се и гасе

Свако ново искуство кроз муку се учи

Искрада се трен живота у пустош недогледа

Вреди ли се излучити из заблуделе масе

И бити бисер зрно у мору простог песка

Са трагом туђим на твом жалу

Трајни запис постојања се не пише

Док на хоризонту титра чудна хумореска

Ведрине нема у помућеном огледалу

Задња се жеља гуши у пљуску летње кише

Обала сводна у опоју још манијачи

Приобаље голо до затона хрли

Уљези мисли ко варвари мир краду

Песнику што лута... Небо и ти плачи

Овде су и моји праоци умрли

Оток и мене чека... Коначиште у јаду

Не труди даље уморне кораке

Снохватица изостаје васцеле ноћи мртве

У доба глуве страже љубав је утопљена

Оток изгнанства досуђен за поете прваке

Сродио се са језом... У забораву жртве

Колонија гробна тмином је прекривена

Извршну милост досудила је порота

Позван сам да разгрнем плашт црног века

Да отиснем чамце на пучину смело

И укрепим руке веслачима живота

Оток не мора и следбенике да чека

Бродоломнику остављам љубави дело

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com

субота, 4. јун 2016.

ГДЕ ЈЕ МЕСЕЦ МОРНАР ИЗГУБИО ЛАЂУ

Песмо засторе таме разгрни да видим даљину

Понеси нови удвојен двопев у недра за утеху

Душо испразни осећаје светом речју у белину

Одјеци вратите мој глас... Риме све ми беху

Озарја из одаја ума... Опет су ме сколиле

Да нађу продор светли и час што откуцава

У бљеску зрака... Спазих коло играју виле

Не свикле очи жмирнуше и неста јава

Чујем да се слабо памте узорења дична

Како небо записује верно бразде сетве

У зборењу празном лаж је лажи слична

Заточен народ мучи... Не стигле вас клетве

Бол се болу јада... Тмина неба све је тежа

У изрода понос буја... Ђубришта се множе

Чудно калемљење бива... Сталеж из сталежа

Градира се новом мером све док се не сроже

У мемлу црвоточну лажна кула од карата

Буђавима овде није место као рефрен звони

Словочашће реци... Неморалу да затвори врата

Ко ће једном... Огавне су улизице и полтрони

У призиву језе... Када ме обневиди тумарања снађу

Кужне паукове мреже који ће ветар да раскине

Разум пита... Где је месец морнар изгубио лађу

Док глуву ноћ криком ломе кукувије и буљине

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com

петак, 3. јун 2016.

ЗАВЕЗАНЕ ВРЕЋЕ

Продана душа ко рођена кућа сада је туђа

Штетују старе наћве заробљене у плесни

Упркос глади бело мливо црвља и буђа

Рђав је дуг вересија... Касно бивамо свесни

Узалуд... Изгубљено братство се не срами

У олујној ноћи гром је спалио запис стари

Угљенисано свето дрво ко страшило чами

На пустом гумну... Пробисвет још глувари

И ломи патрљке... Гатке ће лагати угарци

Превару позну лаковерни спознати неће

Прозебло јутро увија магла и трне жмарци

Умље подилазе језе... Надиру завезане вреће

Шта ћу у разрођеној тишини наћи

Није ми јасно приземљење прво

Како да кажем изгубљеној браћи

Освета муње јуче посече свето дрво

Истине нису миле по зову часном

Неко је мудровао пре уздарја речи

Не схватише испричаном басном

Поуке горке касно зрију и зло млечи

Под пазух успења још једна брука

Тролист се не калеми изродицом

Знам овајдити се неће од мог ајлука

Засуљала се кола опасном низбрдицом

Лажи по ваздан тријерају оговарачи

Несносно гуши паспаљ невино ждрело

Још један несрећни дан кад се смрачи

Уклета ноћ не прозива савест за недело

Помељари су запленили време па царују

Што им под руку падне дрско пељеше

Лако претворно у недрима скривају гују

Завезане вреће нису свесне да се одреше

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com

среда, 1. јун 2016.

КРШТЕНИЦА

Песма о Христу у мом споменару

Венац је славе небеском господару

Са вечног трона титула титулару

Вечерас кличем узвишеном цару

Више од химне срочен славопој

Њему што за ме је лио крвави зној

Знам да ме Ти разумеш рођени мој

Опрости слабост речи и недостој

Гласно Те зовем и свемир одјекује

Струне љубави на лирској харфи брује

Чекам Христе да ме твоја рука помилује

И живот одживим... Не да се само пропутује

На атласима живота галаксије не мери

Ноћас шестар љубави подари мени у вери

Све размере су моји загрљаји бисери

Под крст твој позван... Крштеницу ми овери

За свадбу јгњетову у хаљинама белим

Опраним у крви... Спас вечни жарко желим

Из долине сена смртног да се преселим

Да у све векове радост слободе делим

У твоме непролазном царству вечног мира

Да сричем нове песме у књигу псалтира

Изгубљено јагње чезне за гласом пастира

Знам Боже ништа лепше није од твог чаира

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com

понедељак, 30. мај 2016.

Ширине су недокучиве. Дубине маме док празнина паралише. Остатак изношеног времена заспало је у оскудици. Тешим се зборећи сам себи: Трпи и пати. Исто ти се пише. Ноћ је дуга и тешко схватљива. Гњаважу са собом докусури одмах. Пробало се много пута узалудно. Опет се намеће мисао: Не изостави надања и започни јаву садашњу. Можда се нешто и збуде? Тужићеш неко време, и ако не свиснеш крећеш у трајање. Брзоплетости нема места. Вијуге живота су ту. Броди својим током како мораш и докле можеш. И то је напредак за корак више. На крају или почетку неке галаксије Мила те чека. И ова ноћ ће минути. Мисао по мисао и ту је започета прича. Пусти да се доприча сама од себе. Не крати је пре времена. Има дана који је исчекују. Немој их разочарати...

Ако су тебе неки пређашњи разочарали не свети им се. Ни једна ноћ не сме да суди прошлом дану. Следујући нису криви за раскораке прошле. Баци их у заборав. Испробај неки нови смер. Не обазири се на изокренуте путоказе. Шерети су се поиграли и све их обрнули наопако. Одступница у назад је погрешан пут. Врашки је такође тапкати у место. Бездану увек окрени леђа. За нова свитања имај вере. И она ће те ускоро задесити у часу ненадном. Граби уз брдо живота, упркос Милине преране смрти. Не одричи се пртљага искуства. Кад стигнеш горе немој се зашаторити. Нове хоризонте треба даље размицати. Галаксијама ниоткуда краја. Мами ли те царство знатижеље прешироко, ступај даље. Прегалаштво је вредно и спасоносно. У њему је сваки смисао. Баштиници истог су оса напредка. Кочничара је вазда било,и биће их. Клони се сваког сметала. Зашто са њима губити време. Јаз је нужно прескочити. Иза смрти је обала живота. Мила је ту...

Врти се коло речи. Убрзавају поуке. Мила крени ми у сусрет. Само устопичари могу ме пратити. Разгибавање ума је нужно да менталне снаге не мањкају. Котлови када кључају и док све у њима ври, не поливај кључ хладном водом. По даље нека држе руке они који су невешти да се не опрже. За рад истине не гаси ватре. Потпируј је, и прилажи суве нарамке. Не нагрћи покисли шушкор да љути дим не угуши жељног грејања. Доста је било суза. Мила моја мене разуме.

И теби што поглед прикиваш за ове редове, у колико не разабираш овај монолог ноћни, ево обраћам се са пар порука. Више ватре у песмама или песме у ватру. То је мој савет сваком што шиљи оловку, сваком што арчи речи, сваком што се поиграва са краљицом уметности. Нису сви звани на њеном балу да плешу. Кибицерима није место у дворанама поезије где таленат и отменост ступају. Слепи мишеви и лептирице ноћи чему се надате кад светлост пукне? Атак на слободу у погибао води. Није ли за заокрет касно?

Много шта овде Мила моја рекох теби и њима и записах у алегоријама. Нужна је виспреност ума да се исте докуче. Чак и било које поимање и читање не мора нужно бити буквално. Ако жељни истине одмах и не проникну у моје казивање није се бринути. Најпре ваља тражи заједничку додирну тачку. Од ње кренути у вери да ће се укрстити трајања смрти и живота. Алегорије моје биће нечија стварност, а моја болна стварност преоденуће се у рухо алегорије. Зато Вољена дођи да опет свадбујемо. Ноћас не мери галаксије. Позвана си на први плес, да у двоје судбински изнова отворимо бал живота. Ти си моја младенка вавек. Написах ти ово писмо у уверењу да те у васкрсењу затекне. Драго ми је што ти ниси једна од многих лептирица ноћи. Ти си мој анђео. Ја те и мртву љубим ко што нико љубио није. Поново молим ноћас не мери галаксије. Зрни семена за моја поља поезије. Допусти да крај монолога украси неутажна жеља твога васкрса. С љубављу... Господ с Тобом Мила моја...

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com

субота, 28. мај 2016.

ОЗРЊЕНО СТРПЉЕЊЕ

Дрзници штрче изван скромног строја

Јаву за узгавља нико не поспреми

Сустиже пролазно време неспокоја

Једнако се нова лаж на стару калеми

Прстохват истине страда у изгнанству муке

Док они понизни покорно сагињу главе

Ови самозвани хрле да зграбе славолуке

Ништа још нису научили из саме раставе

Свитање благо хоће ли да омилује боли

Колико посртања тужних у забунама чека

Растока поколења... Недре се лажни идоли

Одавно траје раздор у раскораку нас и века

Зашто их дично величамо разблудама ума

Круни се стрпљење озрњено у потаји

Ближи смо вазда подземљу и тајнама лагума

Чудне бивају победе а у истину промашаји

Дуго се повија бучна свита у лелују срама

Куда то у процесији греде претворне светице

Опет су све наде преоране са оплазима у нама

Док древне књиге истине купусају незналице

Има ли часног створа да прими опоруку

Трезвенога ума... Праискон чисти да врати

Ко је одбије вавек ће носити своју бруку

У обмани несрећник себе ће само лагати

Злослутне птице позобале су семе озрњено

Пустош колеба дан и пресахла изворишта

Спустила се јара... У муку трне паклено

Данас смиони једино трају за судилишта

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com

среда, 25. мај 2016.

НОВА ЛУЧА

Трунили су којешратије ови самозвани и нисам сконтао ништа. Збуњен и даље пребирам торине њихових прича. А оне ужегле и утрињене скроз. Узалуд мислим и говорим им да сламу треба променити. На њиховој сламљачи нема спавања ни сна. Можда се може побећи из куће напоље под трем и тамо на древној клади старог дрвљаника чекати зору. Можда ме то и утеши. Волео бих да ова туробна ноћ пукне ко изанђало уже. Теглим је да је прекинем. Ако ми наум не успе може ми бити омча. Ја нисам склон омчама. Одувек су ме водили идеали. Једино бих се у случају идеала верао уз штрангу, а не њом судио худом животу. Истина и вера су у мом корену животодавне силе што ме терају на ластарење. Чудно како свакога дана ничу нови ластари. Зар није милина када озелене. Мој живот понајволи да се ту гнезди. Поезио, краљице уметности, хвала ти за твоје наручје. У твом крилу сустижу ме благодати.

Из првог дослуха ума сазнајем да још има наде. Осокољен и вођен надама путујем у непознато. Шта ме чека на раскршћима сада нећу думати? Треба стићи до њих у дечијој радозналости. Невин јесам, али не и наиван. То стање није једноставно, уколико други мисле супротно. Боли када ти на правди Бога приписују кривицу, а ти ни за једну зеру ниси крив. Мучно је када буљук око тебе мисли да си наиван, а ти си просто рођен за предводника. Пастира следује стадо, само уколико су једно, и уколико разазнају му глас. Труд иде даље. Успомене се множе. Пут се колеба успут, али још увек путује. Скоро ће средокраћа. Умножиле се и наде. Само још да се укаже предзнак на небу поезије.

Коначиште је иза хоризонта. Зашто се хоризонт измиче? Та узбудљивост узмицања води моје уморне очи у напредак, док бележницу цртица дописују неуморне руке. Труд и даље иде даље. Предходна реченица је језички спорна, или није? Зар ће јој се замерка наћи од врлих језикословаца? Можда, али ти самозванци не умеју јасно да прозборе и када нешто споре. Нећу им пружити ни трунку задовољства небитне распре. Имам ја преча посла, ради узвишенијег циља. Знам да је далек, али ми је јасан, и ни мало стран. Оцртава ми се у уму. Спознаје су убедљиве и сигурне. Мој креативни дух обликовао га је узорито. Животно искуство ме је томе одавно безброј пута научило. Даровани таленат само је окосница, или ти нит водиља, а све остало је моје плетиво. Не дам ни једној ноћи таме да ми опара што за дан сплетем. Скадар на Бојани, и млада љуба узидана, остали су у епском певанију. Моја певанија су нешто другачија. Док моја љуба, моја Мила, спава на Бозману, ја бдијем. Редовито јој постхумно дарујем млекоточна уздарја.

Певати се мора, када те нагони бол душе. Живети се мора, јер живот те не пита хоћеш ли или нећеш прибирати године? Што им је збир већи, и низ дужи, и пртљаг је тежи и истински жуљевитији. Назад се нема куда, у стари бездан, а напред је зажежена нова луча искром наде. Док млекоточи нека точи. Тамо ка Мили, и ка пламену што лелуја сежем, решен да га проневера не угаси. Није мудро изневерити и издати себе ни љубу. Путуј им у сусрет песниче!

Негде узгред сазнао сам да су једно од најмоћнијих уметничких дела на неком знаном фестивалу биле скулптуре две одрасле особе које се свађају, са окренутим леђима једно другом. Видевши ту слику, јавила ми се асоцијација живота који ми окреће леђа. Нисам са њим у завади. Нипошто не желим да и ја њему окренем леђа. Но избора ми нема. Чини ми се да сам живот бежи од суочења. Одавно трчим за њим да се суочимо. Он се окрене на трен, покаже ми своје лице, и опет се да у бег. Потом ја дуго то лице носим у сећању. Са пролазом година оно ми бива умилније облагорођено искуством. Није више онако језиво. Знам, човек је за то рођен, али не само он, за прилагођавање и трајање.

Ипак, унутрашње дете у мени само жели да се повеже са животом. Осећам колико смо учворени скупа. Нераздрешиви чвор, везан на мртво име, како се то вели, верујем да је та спона која нас зглобно носи даље. Ми волимо једно друго. Мој живот има толико свакаквих дарова. Дар се не одбија. Била би то лудост. Понос и презир су једини дарови без којих можемо и треба да живимо властите животе. Њих се не држимо, ако нам се чини да смо у сукобу са животом. Тврдоглавост се вазда обије о главу. Сетимо се овога увек јер није мудро да нам пука тврдоглавост наноси убоје, модрице и ожиљке. Оваква школа је скупа.

Ова спознаја опет ме враћа на почетак записа, да никакву важност и значај немају труњене којештарије. Збогом самозванци. Нећу вас даље ни прозивати, ни опомињати. Са моје стране нека вам је с Богом просто. Спавајте на вашим сламљачама колико год вам је воља. Торине припадају торинама. Ко трињи сламу чему има да се нада? Иза мене су многе ноћи, небројани дани, дуг пут обремењеног живота. Ја сам узео свој одар и лично исцељен ходим новом вером. Позван сам да гласим јеванђеље, ту радосну вест. Позван да ластарим своје ластаре. Милина смрт је извориште. Не недостаје ми креативног духа. Животу не окрећем леђа. Срели смо се. У свим нијансама, ја схватам и прихватам мој живот, и он мене. Давно уписани завршава школу. Нисам купио диплому коју небо даје. Пред Богом се целог живота учи, и на крају полаже завршни испит. Све ово вам казивах, а ви свиђајте. Разумни ће разумети. Ко презре наук остаје у свом јаду, а ко усвоји имао се рашта и родити.

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com

понедељак, 23. мај 2016.

ПОСЛЕДЊИ И ПРВИ [†]

Пресрећу ме ту на улазности неки нови странци

Крилно поље у осудном збору призив меки јави

Измучену душу јаком тугом заробили ланци

Изворишта сете у гречевном певу ништа да открави

На јачој страни душе узансе плитке гоне језе

Мисаоно поље дубоки ожиљци и ниске прошлости кваре

По чворовима духа још се чудом држе моје везе

И ткања света речју балучена... Сва предања и олтаре

Густе магле по повоју неукоме невид жеље гоне

Док сабраћа хрле звездани строп да избришу са маргина

Нећу дати прошлом часу а ни долазећем да ме уклоне

Песми на јави нове хоризонте слутим и путеве висина

Веслач ума иза вира тајног покосницу саму тањи

Вучном превлаком преворница изнад јаза труне

Зера зеру у дозиву дуго тражи а круг је све мањи

Јужни ветар с мојих голих брда хоће ли да дуне

Колоплети збрани на истоку појутарја нова буде

Акт у акту зоре проналази себе преко слоја тмине

Не признајем суд нељуди... Узалуд ми опет суде

Опрост плави моје срце и благот тече уместо горчине

Нек вршна мера извиднице блиске по узору свлачи

Трагу душе ову црту личну ко ће дати за сећање

Апокалипсе нису минуле... Све ближе пристижу јахачи

Тутње копите сводовима ума док разабирам клицање

Блиско око по разгону трептај болни тешко скрива

Видиш зборе незборено како тоне у заборав мучну

А мене носи поезија смерна пред завичајем ко одива

Множи се сабориште успомена у дугу свелучну

Скромне осећаје земне глед у поглед јоште мрви

Поникнуће стабла из корена у столећа да стражари

Дело је самог Провиђења да последњи буде први

Вас наводно испред мене остављам у вашој превари

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ/2016/

zelenakap.blogspot.com

[†]Тако ће бити последњи први и први последњи;

јер је много званих, а мало изaбраних.

Јеванђеље по Матеју 20,16.