НОВА ЛУЧА

Трунили су којешратије ови самозвани и нисам сконтао ништа. Збуњен и даље пребирам торине њихових прича. А оне ужегле и утрињене скроз. Узалуд мислим и говорим им да сламу треба променити. На њиховој сламљачи нема спавања ни сна. Можда се може побећи из куће напоље под трем и тамо на древној клади старог дрвљаника чекати зору. Можда ме то и утеши. Волео бих да ова туробна ноћ пукне ко изанђало уже. Теглим је да је прекинем. Ако ми наум не успе може ми бити омча. Ја нисам склон омчама. Одувек су ме водили идеали. Једино бих се у случају идеала верао уз штрангу, а не њом судио худом животу. Истина и вера су у мом корену животодавне силе што ме терају на ластарење. Чудно како свакога дана ничу нови ластари. Зар није милина када озелене. Мој живот понајволи да се ту гнезди. Поезио, краљице уметности, хвала ти за твоје наручје. У твом крилу сустижу ме благодати.

 Из првог дослуха ума сазнајем да још има наде. Осокољен и вођен надама путујем у непознато. Шта ме чека на раскршћима сада нећу думати? Треба стићи до њих у дечијој  радозналости. Невин јесам, али не и наиван. То стање није једноставно, уколико други мисле супротно. Боли када ти на правди Бога приписују кривицу, а ти ни за једну зеру ниси крив. Мучно је када буљук око тебе мисли да си наиван, а ти си просто рођен за предводника. Пастира следује стадо, само уколико су једно, и уколико разазнају му глас. Труд иде даље. Успомене се множе. Пут се колеба успут, али још увек путује. Скоро ће средокраћа. Умножиле се и наде. Само још да се укаже предзнак на небу поезије.

Коначиште је иза хоризонта. Зашто се хоризонт измиче? Та узбудљивост узмицања води моје уморне очи у напредак, док бележницу цртица дописују неуморне руке. Труд и даље иде даље. Предходна реченица је језички спорна, или није? Зар ће јој се замерка наћи од врлих језикословаца? Можда, али ти самозванци не умеју јасно да прозборе и када нешто споре. Нећу им пружити ни трунку задовољства небитне распре. Имам ја преча посла, ради узвишенијег циља. Знам да је далек, али ми је јасан, и ни мало стран. Оцртава ми се у уму. Спознаје су убедљиве и сигурне. Мој креативни дух обликовао га је узорито. Животно искуство ме је томе одавно безброј пута научило. Даровани таленат само је окосница, или ти нит водиља, а све остало је моје плетиво. Не дам ни једној ноћи таме да ми опара што за дан сплетем. Скадар на Бојани, и млада љуба узидана, остали су у епском певанију. Моја певанија су нешто другачија. Док моја љуба, моја Мила, спава на Бозману, ја бдијем. Редовито јој постхумно дарујем млекоточна уздарја.

Певати се мора, када те нагони бол душе. Живети се мора, јер живот те не пита хоћеш ли или нећеш прибирати године? Што им је збир већи, и низ дужи, и пртљаг је тежи и истински жуљевитији. Назад се нема куда, у стари бездан, а напред је зажежена нова луча искром наде. Док млекоточи нека точи. Тамо ка Мили, и ка пламену што лелуја сежем, решен да га проневера не угаси. Није мудро изневерити и издати себе ни љубу. Путуј им у сусрет песниче!

Негде узгред сазнао сам да су једно од најмоћнијих уметничких дела на неком знаном фестивалу биле скулптуре две одрасле особе које се свађају, са окренутим леђима једно другом. Видевши ту слику, јавила ми се асоцијација живота који ми окреће леђа. Нисам са њим у завади. Нипошто не желим да и ја њему окренем леђа. Но избора ми нема. Чини ми се да сам живот бежи од суочења. Одавно трчим за њим да се суочимо. Он се окрене на трен, покаже ми своје лице, и опет се да у бег. Потом ја дуго то лице носим у сећању. Са пролазом година оно ми бива умилније облагорођено искуством. Није више онако језиво. Знам, човек је за то рођен, али не само он, за прилагођавање и трајање.

Ипак, унутрашње дете у мени само жели да се повеже са животом. Осећам колико смо учворени скупа. Нераздрешиви чвор, везан на мртво име, како се то вели, верујем да је та спона која нас зглобно носи даље. Ми волимо једно друго. Мој живот има толико свакаквих дарова. Дар се не одбија. Била би то лудост. Понос и презир су једини дарови без којих можемо и треба да живимо властите животе. Њих се не држимо, ако нам се чини да смо у сукобу са животом. Тврдоглавост се вазда обије о главу. Сетимо се овога увек јер није мудро да нам пука тврдоглавост наноси убоје, модрице и ожиљке. Оваква школа је скупа.

Ова спознаја опет ме враћа на почетак записа, да никакву важност и значај немају труњене којештарије. Збогом самозванци. Нећу вас даље ни прозивати, ни опомињати. Са моје стране нека вам је с Богом просто. Спавајте на вашим сламљачама колико год вам је воља. Торине припадају торинама. Ко трињи сламу чему има да се нада? Иза мене су многе ноћи, небројани дани, дуг пут обремењеног живота. Ја сам узео свој одар и лично исцељен ходим новом вером. Позван сам да гласим јеванђеље, ту радосну вест. Позван да ластарим своје ластаре. Милина смрт је извориште. Не недостаје ми креативног духа. Животу не окрећем леђа. Срели смо се. У свим нијансама, ја схватам и прихватам мој живот, и он мене. Давно уписани завршава школу. Нисам купио диплому коју небо даје. Пред Богом се целог живота учи, и на крају полаже завршни испит. Све ово вам казивах, а ви свиђајте. Разумни ће разумети. Ко презре наук остаје у свом јаду, а ко усвоји имао се рашта и родити.  

©  25.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com