"ФУРАЊЕ" КРАТКЕ ФОРМЕ ДА ИЛИ НЕ?

Збуњује ме ова паукова мрежа. Објављујем песму по песму и узалуд очекујем да некоме западну за око. Уврежено је мишљење: Поезију сви пишу, а нико не чита. Можда и моја поезија дели исту судбину. Збуњујуће је заиаста.

Објавим прозу. И опет некакав мук. Узалуд се верује да проза има већу прођу од поезије. Данас се „фура“ што би наша младеж рекла, кратка форма у прози и поезији. У задње време и ја се повремено приклањам краткој форми, не ради тренда, него да проверим то "фурање". Немам дилему да или не? Није ми стало до форме, него до целовитости исказа инспирације. Пробам да објављујем кратке приче. Можда то и нису целовите приче, више су цртице, или записи мојих промишљања. И опет слаб одјек. Да ли се оне некога дотичу? Поново је збуњујуће.

Када ту и тамо, али врло ретко, објавим неку личну фотографију, јер то не чиним радо, догађа се бум. Шта има у једној фотографији? Пре је по среди нека људска склоност да завирује у туђе. На бљутаву разголићеност и трећеразредно попут мува наврзују се мноштво. Тричарије и глупости надиру одасвуд. Једна слика је ништа у односу на мноштво слика у поетском или прозном штиву. До миле воље можете им се дивити, домаштавати и замишљати. Ту су да вас оплемене. Ту су да се у њима препознате. Али ништа. Каква је то апатија ухватила читаоце? Фотографије по пажњи побеђују поезију и прозу. Зашто?

Нисам једини који је збуњен. Нико ништа умно не чита. На мрежи ни дуге ни кратке форме немају стварну прођу. Шта да ради писац и песник данас? Сме ли да напише еп, поему, ако је песма осуђена на не читање? Како да се упусти да напише роман, приповетку, новелу, када су цртице, сетенце и записи, без пажње читаоца? Крајпуташи биљези поред пута зарастају у коров.

Шта би се десило да на мрежи објавим какву глупост, не смем ни да помислим? Паукова мрежа, овај интернет зврнда од зунзара. Узалуд ја тражим лепе разигране шарене лептире. Лаку ноћ поезијо. Збогом прозо...

Све је отишло у Тандарију. Хоће ли доћи неко друго и другачије време? Тешим се. Пишем и објављујем да премостим вакум. Могу ли да разбудим устајалу бару? На сањаној другој обали можда моје песме и приче, закораче у неки други свет? Овде ја не гањам читаоце. Овде не жудим за коментарима. Коментари и осврти, који се ту и тамо испиле, одиста су многи као пуноглавци у плиткој води. Част изузетцима. Која вајда од њих малобрајних?

Упркос свему, ја ћу и даље мрешкати ову површину воде. Када год бацим који камичак знам да није без разлога. Желим да покрене кругове који се концентрично шире. Не мари, ако на крају кругови замиру. Има и оних који досегну обалу. Досег је вредан. Свако је вредан пажње који сеже за узвишеним. Фурање ради "фурања" не признајем. Не утемељене су пуке поделе на кратке и дуге форме да би се следио текући тренд. Инстант стваралаштво чему? Уметност није играрија...

Нисам на мрежи да се играм. Нисам ни ту да кидам мрежу. Сваки паук у њој има права на живот. За сада смо ту где смо. Упркос свему, отискујем свој чамац. Веслам са оба весла поетским и прозним. Нећу да ми се чамац врти у круг. Има и оних који ми говоре: Нека само твој чамац клизи у напредак. Докле ће стићи видећемо?

Одавно знам да је добра песма, прича, или ти књига, која се пише или чита са очекивањем, а заклапа са коришћу. Свим читаоцима бих поновио, није довољно срцем написано или објављено овлаш прочитати. Нужно је проварити, прочитано здравим промишљањем. Као дечаку било ми јако занимљиво гледати преживање умиљатих преживара. Има ту нечега симпатичног у поређењу са промишљањем о прочитаном. 
Сама даровитост и ако је нужна, не чини писца писцем, уколико иза написаног нема душе. Само права књига, песма или прича, попут оног правог пријатеља, је верни пријатељ која никада не изневери. Не изневеравајте ово пријатељство. 
Остаје ми поштовани, на крају да закључим, и моје објаве имају своју судбину, као и овај изазвани узгредни запис о "фурању". Не замерите ми, бићу искрен, ружан ми је израз, зато сам га позајмио под наводницима. 
И поред свега тога, данас мислим збуњеност је донекле овде прогледала. Ко год прогледа то је један досег. Није нужно да се нарочито пропињете, како би домашили досег мог записа, или ти цртице, и убрали га као јабуку. Јабука вам је дарована. Дарована јабука није само симболика. Одиста је дар мога срца. Даривање јабуке у важним приликама и поводима, говори много тога. О дар јабуци, неком другом приликом, вредело би прозборити. Зато ограничен кратком формом, нећу више трудити речи и мисли, да не одужим. Разумни ће разумети... 

©  03.05.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com