Мили, с љубављу
Ширине су недокучиве. Дубине маме
док празнина паралише. Остатак изношеног времена заспало је у оскудици. Тешим се
зборећи сам себи: Трпи и пати. Исто ти се пише. Ноћ је дуга и тешко схватљива. Гњаважу
са собом докусури одмах. Пробало се много пута узалудно. Опет се намеће мисао: Не изостави надања и започни
јаву садашњу. Можда се нешто и збуде? Тужићеш неко време, и ако не свиснеш крећеш
у трајање. Брзоплетости нема места. Вијуге живота су ту. Броди својим током
како мораш и докле можеш. И то је напредак за корак више. На крају или почетку
неке галаксије Мила те чека. И ова ноћ ће минути. Мисао по мисао и ту је започета
прича. Пусти да се доприча сама од себе. Не крати је пре времена. Има дана који
је исчекују. Немој их разочарати...
Ако су тебе неки пређашњи
разочарали не свети им се. Ни једна ноћ не сме да суди прошлом дану. Следујући нису
криви за раскораке прошле. Баци их у заборав. Испробај неки нови смер. Не обазири
се на изокренуте путоказе. Шерети су се поиграли и све их обрнули наопако. Одступница
у назад је погрешан пут. Врашки је такође тапкати у место. Бездану увек окрени
леђа. За нова свитања имај вере. И она ће те ускоро задесити у часу ненадном. Граби
уз брдо живота, упркос Милине преране смрти. Не одричи се пртљага искуства. Кад
стигнеш горе немој се зашаторити. Нове хоризонте треба даље размицати. Галаксијама
ниоткуда краја. Мами ли те царство знатижеље прешироко, ступај даље. Прегалаштво
је вредно и спасоносно. У њему је сваки смисао. Баштиници истог су оса напредка.
Кочничара је вазда било,и биће их. Клони се сваког сметала. Зашто са њима
губити време. Јаз је нужно прескочити. Иза смрти је обала живота. Мила је ту...
Врти се коло речи. Убрзавају поуке. Мила крени ми у сусрет. Само устопичари могу ме пратити. Разгибавање ума је нужно да менталне
снаге не мањкају. Котлови када кључају и док све у њима ври, не поливај кључ
хладном водом. По даље нека држе руке они који су невешти да се не опрже. За рад истине не гаси ватре. Потпируј је, и прилажи суве нарамке. Не нагрћи покисли
шушкор да љути дим не угуши жељног грејања. Доста је било суза. Мила моја мене разуме.
И теби што поглед прикиваш за ове редове, у колико не разабираш овај монолог ноћни, ево обраћам се са пар порука. Више ватре у песмама или песме у
ватру. То је мој савет сваком што шиљи оловку, сваком што арчи речи, сваком што се
поиграва са краљицом уметности. Нису сви звани на њеном балу да плешу. Кибицерима
није место у дворанама поезије где таленат и отменост ступају. Слепи мишеви и
лептирице ноћи чему се надате кад светлост пукне? Атак на слободу у погибао
води. Није ли за заокрет касно?
Много шта овде Мила моја рекох теби и њима и записах у алегоријама. Нужна је виспреност ума да се исте докуче. Чак и било које поимање и читање не мора нужно бити буквално. Ако жељни истине одмах и не проникну у моје
казивање није се бринути. Најпре ваља тражи заједничку додирну тачку. Од ње кренути у вери да ће се укрстити трајања смрти и живота. Алегорије моје биће нечија стварност, а моја
болна стварност преоденуће се у рухо алегорије. Зато Вољена дођи да опет свадбујемо. Ноћас не мери галаксије. Позвана
си на први плес, да у двоје судбински изнова отворимо бал живота. Ти си моја
младенка вавек. Написах ти ово писмо у уверењу да те у васкрсењу затекне. Драго
ми је што ти ниси једна од многих лептирица ноћи. Ти си мој анђео. Ја те и
мртву љубим ко што нико љубио није. Поново молим ноћас не мери галаксије. Зрни семена за
моја поља поезије. Допусти да крај монолога украси неутажна жеља твога васкрса. С љубављу... Господ с Тобом Мила
моја...
© 30.05.2016. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице
/2016/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар