ЧУВАРИ РОЂЕНЕ ГРУДЕ

Оцу и мајци, с љубављу

Украли су ми опанак леви за десну успомену
Размишљам коме да се јадам мој бели папиру
Блатњав је али ми драг... Да ми снови не свену

Детињи раскорак осиротели расте у навиру

Старе се жеље подмлађују са трном шипурка
Јесен живота у пролеће се враћа с гумењаком
На гумну испод старог граба заспала жмурка
Заборавом... Квргави клис у подне сокаком

Дланове бридне још ми тражи да сагори поене
У заносу игре... Чобанин се са животом надмеће

У набојима... Подерани опанци проносе успомене
Сад седа глава бехара ко рана џанарика у пролеће

Искуство збрано у чвор никако да потисне тескобе
Годова што шестаре на узнешеном деблу битисања
Крадљивци безосећајни ако сте узели све моје мобе
Месечеве ноћи оставите да трају за моја комишања

Знам да се и мој живот успут ко кукуруз осмак круни
Тврда су оба за невеште... Слутим да још имамо рока
Кад бих могао дозвати мајку Милосаву као када се струни
Желудац дечији да ми га и данас свије да бол предубока

Умине за ову ноћ јаве... Хоћу да нађем наше опанке
У разгласу меденица да обиђем стадо... Велике Лазове
И Пландишта да сколим крај Чесмице... Ђачке уранке
У сметовима без пртине... Мој велики отац Јован ме зове*

Да покосимо росом ливаду у Брду да не прегори трава
Кад студ загуди у нама и око тора овцама треба положити
Лисник што чека да се на време здене... Држи ме јава
Да не тренем... На нашем кршу нас је било и опет ћемо бити

Чувари рођене груде не одричу се опанака и слатке проје
Само жуљевно а меко срце рукопис жуљева зна да прочита
Време је да сам исправим на нашој трлици поклекле соје
Са гробља родитељи се вратили нису... Смртна их веју сита

Очев и мајчин прах засејава ми очи сузама леденим
Поносно их љубим... У посмртном дану сишле свице
Не гасите ми... Умукните да њих двоје дозовем чедним

Стихом на крају папира белог одкинутог из крила птице

*О годишњици смрти оца 1993. године

На данашњи дан © 10.03.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /1993-2014-2021/ zelenakap.blogspot.com

ХОМИЛИКЕ И ПУТНИЦИ НА ДРУМУ

Застој по застој и измиче време у године

Разор по разор и руши се рани зид надања
Време је времену да се у миру почине
Кад дође ваш ред и суд задњег посртања

Намножила се старост ко офуцане множине
И терет нагомилан па кости слабе посрћу
Број је осуо клубе оснутка из неке давнине
Предуго већ траје корона и вечита игра са смрћу

Не признавање пада и краја на штету наде
Навлачење конопа унапред тог знаног циља
Узалуд се испречују жеље и животне барикаде
Решила смрт да вас заувек мале вере ратосиља

Истодобно не могу ова поуздања да вечно трају
Одлажући час растанка у уском скученом уму

Траг живота изгуби се непостојањем на крају
Са рођењем сви су путници на смртном друму

Без повратка... Људи су дозвали беседе разне
О вечном животу распредајући своје хомилике
Да ли су стварост или утехе што звече празне
За хришћане ... Виде ли они те умируће слике

Можда су детиње маште и жеље само чекање
Христов долазак се није збио... Прошли су векови
Уже вере се годинама кида... Све је заиста тање
Запитаност звони... Куда брод хрићанства плови

Застој небеског сата збуњује... Бука у зло доба

Пресуда се чека... Време је времену... Надања зид
Ко би га знао дали је корона кушање вере и проба
Мучи неми глас... Издају очи и слаби рођени вид

Ликују антиваксери у теоријама завере... У име крста
Не доликује хришћанима инаћење... Задржите за себе
Суд и став лично... Не дозволите бар упирање прста

У народ Божји... За јавно коментарисање нема потребе

Навлачење конопа сада није игра за веру верника
Ваше хомилике су беживотне... Сушта доктрина
Христов лик се губи... Избледеће доласка слика
Поглед понире у земљу уместо да га зове висина

© 27.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ШАТУЛА

Разборита сећања нису на цени

Измигоље испод прстију десне шаке

Давно су испевани твоји катрени

Увели лист је ношен кроз брзаке

Некуда потоне збиља у поље заборава

У густиш се сакрије и ту се изгуби

Не пусти да савест извитоперена спава

Загрли истину нека се у деблo удуби

Сећања прве љубави бивају поуздана

Да си остарио нећеш да признаш себи

Након много година и претрпаних дана

Ниси срцем удовољио својој потреби

Да ли је било или није. Оне и ове године

Узалудно се питаш. На кубу заборава

Памћење те издаје. Све су даље даљине

Како да признаш да си зарђао као брава

У соби сећања. Виспреним држиш себе

А као пувало си смежурано и одбачено

Костртна прошлост те жуља и гребе

Знаш добро да је данас све љуто и папрено

Више се дечијих гуџа не играју са тобом

Ти си искобљен који нема шта да тражи

Наднео си се над рупом. Скорашњим гробом

Немаш оне некадашње дрскости и куражи

Твоје речи и савети су неубедљиви свима

За ову данашњу младеж умножених нула

Затуљена ватра и пепелиште у облаку дима

Или заборављена и офуцана стара шатула

Ово је ново убрзано дигитално доба

Да у њега проникнеш не прти се лудо

На слаба плећа наваљен товар тескоба

Нагомилава муку. Чуј наводни Јудо

Ниси писмен колико они. Језик ти је стран

Старост од младости је за живот далека

Твој времеплов жуди да буде сутра излистан

Пропали покушаји бледе на ивици прошлог века

Загледан си у прошлост. И ако болна она је лепа

Младост је предана сањивој будућности цела

Слепило слепилу ходи. Излаз не нуди улица слепа

Урушена богомоља чами на крају умрлог села

© 25.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

КАДА НАША ОЦИЛА ПОТАМНЕ ЊИХОВЕ ЗВЕЗДЕ

Песник родољуб не може да се лиши немира

Док чами данас у бетонском кавезу заточења

Душа га боли… Раздор се осоколио новом муком
И данас поруке рата са мрачног трона диктира

Први осиони господар света и устоличења
Нема милости да се растужи мојом сузом и јауком

Господара света нова протестна песма ганути неће
Сва песникова сећања су агресијом преврнута
Док у ропцу пребројава жртве неизбројане
“Милосрдни анђео” бљесковима грома гаси свеће
Олујним небом маршира гвоздена камарила и кнута
У походима смрти… Докле у истом болу да отвара ране

Зашто они никада нису поцрвенели од стида

“Пркосне песме” више нема на мосту љубави
Тргови и гласови су онемели од нове муке

Докле народе мој да тумарамо слепи код вида
“Анђелу бели" што си поцрнео у туђинској страви

Ниси на продају и подводе… Гвозден им је загрљај руке

Пролеће би хтело узети замах у твом шуму крила
Бежи од превара смрти… У њиховој се потаји скрива
Подмукла намера и прекројене мапе … Васкрсава сета
Сирота отаџбина под плави вео само што се није удомила
Зашто опанци блатни хоће у предворја јуче изашли из њива
И на друм царски журе из крчме барута… За име света

Голоруки ум збуњен ни данас не може истину да схвати
У страној ватри још гори неправда силом ложена
Сва наша стратишта и гробља црне задушнице очекују
Невине прогласили за кривце… Убице нису џелати
Но миротворци… Лаж је сада истина на куб множенена
Под обелиском и кипом у мрљу хоће да нас раскују

За поткусуривање у ово јутро уранијумско сирото
Крајцарима само смо ситна монета у смртном рулету
Анђео бели и онај милосрдни како да се помире
Ако не замене место фреске на зиду и извезу нови мото

Наша оцила с барјака потамнеће њихове зведе у колоплету
Време је лаковано… Није за часне шајкаче и чакшире

Песник родољуб не може да се лиши немира
Док чами данас у бетонском кавезу заточења
Душа га боли… Раздор се осоколио новом муком

И данас поруке рата са мрачног трона диктира
Први осиони господар света и устоличења

Нема милости да се растужи мојом сузом и јауком…

На овај дан © 24.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ књига: НЕГВЕ НЕСАНИЦЕ
zelenakap.blogspot.com

КУКУВИЈА

Како у ред родослова стајати у ово сулудо време
Песничко стабло никада познати субу неће
У ове растуће нападе паука нарастају дилеме
Мирише ли како је некада мирисало поетко цвеће

Не доноси утеху срцу јака реч када посустаје
После невољног чина у грубим оковима самоће

Разливено млеко магле данима удолином траје
Као вечност. Развлачи се по гумну труло воће

Насад се увек навуче у јарузи што лакоме страши

Намећу се приче и анегдоте да увећају сузу вида

Страх је нарастао до бола. Као да нису одаво ваши
Сродници. Заборављени ковчег чува тајну без стида

Погажено цвеће је плачно. Самоћа тужно столује
Стабло се клати. Изврнута стварност између стопа

Некуда се провлачи. Завера траје и нова се кује

Уплела се паучина између греда разваљеног стропа

Невино лелуја мрежа да овековечи ово сулудо време
А јаруга свој санак у магли снива. Пресахла суза вида
Нерешени дани све изневере. Пауци немају дилеме
Намеће се древна истина у души. Где је танко ту се кида

Расула се магла из проваљеног ведра. Родослов се увија
Да ли је судба унапред писана. Ум опседају њени разлози
Слутња је неибежна пратиља. Огласила се дрска кукувија

Род не усваја поету. Јеси ли изрод изрода у песничкој лози...

© 23.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ПЕГЕ СА ПРОПЛАНКА УМА

Вољеној, с љубављу

Успут ми свратиле мисли распуђене на пропланак ума

Неће да пландују ко стада раштркана… У засенку година

Стићи ће их и јесен са опадањем лишћа… Загрљај шума
Заледиће реку… Једног јутра кад сва у белини осване утрина

И зароби наш црни траг у смету… Већ га завејава кошава
На пољу жеља у успомене… Тешком ће сузом очи залеђене
Морити празнина… А ја ћу по трагу окрилаћених мрава

Тражити себе и Тебе… Земљи се дати у процеп велике стене

Да пустим корен или да сатрунем у плиткој пори пре пролећа
Ражаловано доба још стамени време бременом недосањаног дуга
Причињава ми се чађави пламен гасарчета... Или то гори свећа
Све догорева у непостојање… Извесна је само прозукла туга

У венцу петролејског дима … Испреда се нова песма и стара анегдота
Одбегле мисли неће је слушати… Само нигдина плете вечне нити
Ноћас је умро песник… На небу једна звезда… У смету траг живота
Бела зима је изанђала стада мисли… Речи су изгубиле своје бити

Животно битне успомене залутале су у сва наша тужна беспућа
Моја Мила… Сирота песма крилатог мрава умрла у задњем лету
Песник ко бор није одолео паду… Урушила се и напуштена кућа
Само стоји запис љубави као пеге са пропланка ума на нашем цвету...

На светски дан поезије © 21.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013 - 2021/ zelenakap.blogspot.com

ЗРНЕВЉЕ СНОВА

Вољеној, с љубављу

Кроз прсте истиче вечно зрневље снова

Како изаћи јутром из ноћних окова

Избеглица из своје душе сам мрмља

Како истерати незване као зеца из грмља

Неко и нешто на путу жића кужног је стало

Срце у зебњи гори... Треперење га је издало

Не осврћи се око себе... Мисао разума не помаже

Како пролази видик оку... Вреди ли да се залаже

Стрмена страна... Бледи сан... И тако до увира

Стала је умна мисао... Никако да се она цитира

Да срце осоколи у тескоби изласка... Из стиска

Ко мајчино млеко се губи... Најзад тек прописка

Зрневље снова несејано пада на тло неплодно

Поље је препуно шљама... Било је одувек водно

Муке су плавне за усуд живота... Сирото цело

Срце моје је пуно самилости... Растанак није хтело

Смрт је раздвојима Њу и мене... Зашто увек питам

Нечујем милим даље... Осећам све је тиши ритам

Зрневље снова и васкрс наде све је даљи... Дух обара

Чекање годинама... Тешко је бдети у окну кошмара

Снови избледе без повратка... Позобано зрневље

Украле су гладне птице... Иза ноћних снова дремље

Јутро свијено љигавом маглом... Давна мисао блуди

Признајем у уму... Најтежи суд је када се себи суди...

© 20.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ОЗОВНИ СЕ...

Са самртне постеље и капије сећања

Вољеној, с љубављу

Устоке препорођене сазнајом разлучених душа
На гребену нарави замотавају пут меке паучине
Пркосом две латице носи матица што пенуша
Срасле у тескоби позлеђене љуте промрзлине

Гладна се мука стровали у мемлу дангубе
За свитак уздарја дописан читко са обе стране
Биле су на воденичном прагу вечне наше заљубе
Слика голуба и голубице на торњу сећања да остане

Краду ми посед најездом мучних мамурлука
Орачи жеља у окомито бројање на празном слову

Преорали су међе и закрвили се од дедова до унука
Све фамилије из прека бачене ко сито на крову

Дреши ли дукат своју врлину по своду тупом
Гради пределе појезерја на очној дољи око главе
Одливке оловне душе пре повлачења с трупом

У загрљају смрти наноси за тмину гроба пале славе

Праведно небо не нараста удавом ништавила

Безлично наслеђе гори подпрашумља дуге стране

Посејања торбаре раскораке на грудобрану била
Што тихо откуцава веном и носи зоре омађијане

Невесело се гнезди мој разбор у три тока полутара

Освета смрти ниска по левој страни слуђеног гнева
Полегла роса миром таји остатке ноћног кошмара
Глад чупа дупљу у чвор тежи од гордијевог везује црева

Ратује мисао под упитником у цик разуђене зоре
Чија је је нарав неслободе потонула у украјку
Умрла земља из дана зиме чека жудне развигоре
С пролећа први југо и наш забран поновиће бајку

Врисак моје памети неда параноју и навукле скраме
Кошница озубљена да точи горку медовину
Испосници су ноктима вере ископали јаме
За зуј пролаза оскудице после завесе у задњем чину

Гарави нагон по самилости котрља точак преваре
Вари се јед у пупчаном прегибу за дан рођаја

Сва моја стада песама туже... Вуци су ојадили котаре
Наду чува опустела књига да се Њој отворе врата раја

Сада се моје риме кале у поруци вере или у осуђеничком котлу
Озовни се са самртне постеље Мила пре раног празног одласка
На капији сећања стари Едемски врте не дај је гротлу
Нећу да загризем јабуку смрти и да слушам змију што ласка...

На данашњи дан © 18.03.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ГОРКА ВОДАУ МЕРИВИ

Надобудној ведети

Лажљива каћиперка својом се поезијом размеће
И свуда себе протежира без стида... Слабо пева
Заиста нема блама и меру... Није мирисно цвеће
Иза тмурне сцене самољубља сунце не изгрева

Њено је време прошло... Она мисли да тек долази

Узурпира медијску слику и о себи небулозу шири
Када апатија у култури овде влада превару да опази
Тешко је и зналцу културне сцене... Иза које чума вири

Слаба су њена прошла звања и титуле којим се дичи

Самосвојна рекламерка... Можда у свађи са собом живи
Лукава је тактика њена... Пред себом боље само смичи
Ногама све смрви у прах... Горка је вода као у Мериви 1

Културна сцена града је легло полтрона и полтронки

Убивена је поезија одавно... Релатизовање је огавно
Претворничким духом... Не чује се онај пев звонки
Од кокодакања које каквих ведата... На поље поплавно

Нанели су муљ и шљам... Загушени одводи су тесни
Култура града пати... Не могу прави да проговоре
У медијима да се чује разума глас... Дрљача лесни
Културно поље дрља... Дали ће синути будуће зоре

Лажљива кићиперка није једина... Гори женска ћуд
Без блама и мере... Преносна Мерива... Извориште
Горчине праве... Оне не подносе једини разума суд
Разуми ће разумети... Буве се никада саме не биште

Лукавство се дуго подмеће јавно... Не испод жита
Пев звонки је угушен... У дубоком сну су будуће зоре
Тмурне сцене самољубља умножене... Испод џилита
Нема искре да сујету запали... Како да се надмене укоре

Ова је песма разума против каћиперке и дошљакиње
Њеног надувеног имена и лика... Џаба за ведету слови
Лоше песме пише... То је истина цела... Њене глогиње
Су отровне и нејестиве као садашњи и будући токови

© 15.03.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књиге: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

1 Псалам 95,8.

ЦРНИ ПАУЦИ КАО КАЛУЂЕРИ

Вољеној, с љубављу

Док не окреченим зидовима собе пауци пузе
Сву ноћ су штедро падала два дара неба
У млазевима ледене кише и топле сузе
А ум се грчио са стомаком гладним хлеба

Згужвани јастук будну главу да прими неће
Губи се глас свих тихих искрених беседа ноћи
По мокром прозору досадно шкрипа голо дрвеће
Истину болну опет ми јавља… Мила неће доћи…

Зенели су је гробне сене у оковима мркле даљине
Наручје мокре земље дуго предуго уморну свија
Прозебла је и ова ноћ… Уз прасак грома ненадно кине
И то ме прене… Питам се куда то иде ова недођија

Цури време и ноћ се вуцара… Прогони пробисвет таме
Сад небо јаче просипа кишу и срце сузе… Куда
Жалосне мисли црне иду… Зашто у души дубе јаме
Нико ми не долази у госте да скупа дочекамо час суда

Тишину ноћи пара усплахирена сирена санитета
Без молитве и покајања неко незнан негде страда
Жалиће га само ова песма у једном стиху рукоплета
Страдалника брата… Два живота гасе се ноћас изненада

Чија ће рука сутра на бетонском стубу качити умрлице
За умивање кише и суза… Нико други плакати неће

Муком ће мучати по шибљу покисле и одбегле птице
По мокром прозору још увек досадно шкрипа голо дрвеће

Парадокс невиђени сву ноћ се у наборе ума крадом увлачи
Од себе скрива у невреме… Коме се јавља последњи тајник
Док капљу и труле наде… Занемели су несвикли берачи
Много је катрана и тмине… Умире у ропцу уклети несмајник

Изостаје опело… Сузама и киши песник не може да замери
У покушају да беле мисли са пута у пусту собу поврати
Дајем слободу сваком… Нека миле црни пауци ко калуђери
Умирем с аманетом… Киша и сузе не смеју сутра падати…

У дану спровода бележницу из ове ноћи сунце нека чита
И поветарац лаки да ћарлија између редова песме и рима
Не браните ни једно зрење… Пустите да се таласају жита
С црвеном булком љубави за мене и Милу место суза у очима…

На данашњи дан © 14.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com