РЕСАВСКИ ПРЕПИСИВАЧИ

1
Песник прозвани стражар на капији овог века
Не пристаје на пусту површност плитког ума
Зар је поново нужно фењером тражити човека
Ствараоца срца и душе… Поезија је сишла с друма

Вазда су ме до сржи болели простаклук и просеци
Моја танана душа не подноси никакво сакаћење духа
Од кад су с неба на земљу сишли “богови и свеци”
Самозвани… Од кад су обукли одоре песници без слуха

Са дрвета маште свесно без стида одсекоше властиту грану
И превеликом дозом ко дрогом умртвили тело и душу целу
Шта ће да олиста у пролеће рано кад мелема нема за рану
У блато јесени све се стровали и трулеж се диви трулом делу

Бесцени живот песме не докучи вишу црту части ни за јоту
Омамљени куповином и плесом преварне забаве неона
Замршене пантљике ко ће да размрси у промашеном животу
Нико ко лажно плете плетњу и ступа у царство полтрона

Мудрост рече да је “свет шири од монитора и екрана”
Зашто вас робе и маме туђи скучени оквири лажног сјаја
Не товите се… Отровом тело запрушава “инстант храна”
И крвоток лаж заптива… Умире срце… На делу је издаја

Зашто се мирите… Само ретки песници одбијају оквире
И наметнуте лажне вредности новог века тесно спутане
Са стегама у души ни једном песмом они се не мире
Подижу свети шатор посвећен и чист… Димне параване

Лажнога када преко завесе у своје светиње не желе олтари
Успаванке што умртвљују… Знан је од давнина глас поја јачи
Задужбину не подиже свако… Нису сви песници неимари
И градитељи властитог стила… Многи су Ресавски преписивачи

Бескрајна пространства књига дражесна ко рајска поља
Благородне пчеле маме у мирисној башти разноликог цвећа
Песничко насеље није дом и домовина било чија… Божја воља
Раздељује дар и таленте… Само Бог изводи и смеће пролећа

Књиге су пуне тајни и узбуђења и кад се пишу или читају
Изаберите полет и узлет… Чека вас изазов песници сањари
Не пада свуда роса и лепота са мирисима као у песничком рају
Залутали кукурек беру крај стазе самообманом у превари

Оштрину свести што речи рађа чуваће верни чувари
Ведре очи само дубину доживљаја кристално виде
Узаврелост маште носи маштовите… Алку вични аклари
Погоде из прве и нанижу се риме победоносне… Ти стиде

Ниси витез ни твој Пегаз није видра ко прави Јабучило
Тајну сазнају само посвећеници запретану у легенде саме
Није свако стегоноша ни барјактар… Ни што се развило
Није песма душом извезена… Много је црних барјака и сламе

Празне кад се олако млати и врше на туђем гумну копитама
Уљези ако нагрну и илегалци братство песника на крају страда
Поезија није кокетерија и вашар празноглавих гиздавих дама
Ни модна писта разголићених… Нагледали смо се свих парада

Блуда и срама у име неког и нечијег поноса… О тешке беде
Страшне су лакомислености затирања вреднота и доброте
Изобличен је морал… Распуђене су речи… Ћирилица кад се сведе
И биланс сваки па се подвуче црта… Распуштена песма нема лепоте

Има ли чуда преобраћења… Призовимо га да се песник призове
Не замерите нам што се опиремо… Нећемо да се предамо
Матици овог века за вртлоге смрти… Букагије на ноге и окове
Покидале су песме снагом уздаха и суза… И сада часно певамо

2

Са лучом у руци кроз ово злурадо време стремим даље
Нису успели помодари да ме купе митом о лакој слави
Песме се носе и живе кад се страда и кад ми краду медаље
И награде деле клански и испод жита… Муљ родна поља плави

Кад дивља мутна река па шљам наноси и по обалама расипа
Многе су савести тупе дебелокошци… Ја се не дам да зарђа
Бедем се мора градити око подивљале… Траје утврда насипа
Живот се песмама од поплаве брани… Пуштени лају у забрђа

Нема тих жрвњева и воденичних каменова да ме самељу
Гласова језе из дивљине да ме занавек ућуткају и застраше
За песничком софром и сутра седећу почасно у прочељу
Вером светог причешћа за причест приступаће наслеђе наше

Савременици моји нису успели да ме улију у своје калупе
Нисам се дао свезати слободарског духа у таму тамница
Нити сам јео кисело грожђе с њихових метоха ни из жупе
Недозреле јагориде… Не пристајем на ништавила песмоубица

Поезија је сво моје царство свети посед ограђен стихом
Њој припада срж и светлост света пророчка реч поетска
Док будем свечано пролазио кроз векове у мимоходу тихом
Нек живи свемирска република озвезданог неба снагом блеска

На овај дан © 14.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМПЕПЛОВ /2019/
zelenakap.blogspot.com

СВАКОМЕ НЕ СВИЋУ ИСТА ЈУТРА

Три свите јутарње пролазе дољом поред мене

На сваком кораку застајкују свечано и бело

Очекујуем слободу да најзад свечано крене

Напокон смираја да заузме читаво твоје дело

Насад слика мало остаје непризнат по страни

Још је друга прича запамћена уз поклич слободе

Никако да опепели дољом као да јој враг брани

На слепом магарету у даљ сиву једнако је воде

На правом путу неки се не би снашли поуздано

Ратоборни и чили још се заносе својом лепотом

Јутро је свеже свануло а сунце ето изгрева рано

Ми се ласно играмо жмуке са дарованим животом

Треба свести на појило слободу саму уз сећање

Како је негда било јавашлуку ратоборно нема места

Свакога часа истински са собом имати бар већање

Мисли се јамачно роје овде је метеж од њих честа

На трудом пољу потковичастог краја бежанија

Утећи некуд са мало сламе није одвећ грехота

Доживети поново правдом оно лепо што ти прија

По ко зна који пут сведеног рачуна украј плота

Испод каменог моста оставити траг проласка

Неки ће сигурно туда проћи брижни колико сутра

Једнима ће овај пролаз бити важан а некима маска

Немој сметнути с ума свакоме не свићу иста јутра

Зато не следиш позив на јутрење ни службу Богу

Ниси се предао безбожниче опијуму свог греха

У своме срцу говориш осионо то умем и ја то могу

Подругљиво заједаш сваког уз много ироније и смеха

Задњи се дан спрема и доћи ће као лупеж изненада

Као што сваки дан долази јутром новим смионо

Чуду се начудити нећеш ко опстаје вечно а ко пада

То је виши закон неба некоме на радост а неком боно

Искуство вере сада се спрема и показује тек тада

Свако се оправдава ил бива лажа по вољи узвишења

Знај неверо у своје време долази казна или награда

Касно је јутрос да се по том питању ишта сад мења 

© 11.11.2019.  Славими® Ј. Зеленкапић 

књига: ОЖИЉАК НИГДИНИНЕ  

zelenakap.blogspot.com

НЕКА РОСА ОРОСИ ОВА НЕВЕРНА РУНА

“Како живети у свету који се руши?” Радиша Антић

Земљом где дани плачу а дрхте ноћи
Многи гацају својом странпутицом живота
Знају када ће сумрак а дал ће јутро доћи
Неби се клели у друштву мудраца и полиглота

Све идеје о љубави давно су прокисле
У сјају туђе превласти избледеле боје
Мало је трезвених што сами главом мисле
Поводљиви ће увек пљескати другима… Тако је

Јесен је изгризла зелену боју одмор за очи
И трулеж се у вртлозима пред ногама котрља
Исцепан и мокар плакат о Богу тужно сведочи
Полуодлепљен на зиду док народ самоверни срља

У неки свој свет издаје пропалих снова
На голој стази живота само да преживи
Из бачви пластичног ума пао је излив отрова
На све стране горчине као у Мериви

Извори јед горки и жуч точе уморној души
Са угашеним сјајем у савакој очној дупљи
“Како живети у свету који се руши ?”
Филозоф Библијски одговор нуди... Хоће ли истину шупљи

Лавори Пилатови држати... Вечну лучу небо је дало
За избављење света Христа страдалну жртву
Или ће мрак да угаси жижак вере... Ово светла мало
Не презирите надобудни оставите вашу бару мртву

Јесен умире да се пролеће иза опоре зиме роди
Да васкрс ума процвета у цветку малог каћуна
Срушени свет изнова подиже Небески градитељ… Све плоди
Испод његове руке нек роса ороси ова неверна руна

Ново је време судија Бог ће приспети скоро да суди
Док гори а не сагорева купина Заповести љубави се објављују
Свеколики хришћански народ разуђен докле ће у својим атарима да блуди
За поглед вере пустињом на штапу уздизати гују

Мојсије вођа по провиђењу... За крст Исусов с Голготе… Знате
Ко је Господњи к мени… Позив долином сузном одзвања
Прљаве руке залуд је прати у лавору.... А савест не опрати Пилате
Сведочити истину а не примити је и данас само послушања

С предањем пут су у царство небеско док Дух уздиже Зборну гору
Званице на крунидбену свечаност сам Христос збира
Вечно је јутро рајско свануло... Пролеће расплиће зору
Зелена боја буди очи... Једа и жучи нема… Псалтира

Нова песма нову риму сплиће... Не плаче дан… Изнова пева
Ни ноћ не дрхти јер ноћи нема... Свеза савршенства траје
Небески сат није пешчаник што из левка у левак песак слева
Време нема поделе и границе... Овде се не мери… Откуцаје

Љубави Боже велико срце сваком срцу штедро дели
Небески свет се не руши... Земаљски је минуо у забораву
- Свет који се руши... Верним животом верни су преживели
Истинољуби што смерно и рајски живе... Вољеном Христу одајем славу…

На овај дан  © 09.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

НЕБЕСКЕ ЊИВЕ

Ако се оно јуче звати може недођија

Сутра ће бити још једном не чекано

Опет прошлост далека из небуха избија

Наводно јемство опет је испочетка прано

Небосклону иде једна испирација више

Некуд су затурени путеви мира и даха

Само се гомилају облаци препуни кише

Допиру звуци генијални из истоиг маха

Онекуд неко попева арију стару за себе

Низводно поље само прекраја слободу

Срце уплашено нарамком туђим зебе

Шта ће бити сутра кад мили неопозиво оду

Сеоско гробље у магли стражари ћутке

Неки се адрак прави сумњиво дуго смеје

Опет су на плоту досаде играле живе лутке

И упорно јуче се плевиле дуго зарале леје

Чудно се време другог корачаја вукло само

По неописивом ћефу на узегнији припето

Своме крају иде завијутак по којем таљигамо

Коме се жури нека иде спреда у друго лето

Падају свеколики окови мржње на страну

Набавна цена има своју квоту смеле бистрине

Сва заузећа ћуте нико им не поставља брану

Појава сутрашнег дана не може да се вине

Насади збиље колају сред овод дана злурадо

Упамћене скоро на јадном свету слободе

Покојниче неслућени јуче си се опет надо

И небеске њиве јамачно данас ти придевом годе

© 06.11.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ  zelenakp.blogspot.com

ПУСТИЋУ ПЕСМЕ ДА МЕ ЗАВЕДУ

По гори подбрађа слегли се катуни

Глуво је доба растуром посејано

Тумарају очи по наносима збиље

Крајњи се спровод истине буни

Ко им је дао оно што нама није дано

Тупо да тупе и шиљено да шиље

Кључна се реч дозива затурила

У посебицама пропетих дуга сводом

Утројених нада распуклом дољом

Завидела би и Равијола вила

Хајдуковици мојој пред слободом

По провиђењу и Божјом вољом

Пустићу песмама да ме заведу

Окрутно сморене мисли кад ућуте

По путу пужа нек пишу лепљиви траг

Да се не гнезди сумња у поседу

Нови поленов прах тучкови слуте

Да зло не прекорачи рођени праг

Птичијег ока глед гине на сврабу

Маслина стара у маслињаку зри

За спреме точи уље давне туге

Нарасла грабова шума дужна грабу

Кад живот омамом кључа и ври

Заклоне усред јаре побегле од шуге

Покушава да раздреши ремења богаљ

Пре блеска месеца на тамној лађи

Игра коло сведених колоплета

Некуда на пучини умире сам у даљ

Само је јуче за један дан био млађи

А данас некако учворен од света

Дрхти од страшне грмљавине грома

Што небо цепа на нејднаке поле

Тамни шатор у кобно време неспокоја

Завидљиви увек играју на карту слома

Уједи зуба ближњих најјаче боле

Отворене ране и чиреви од подгноја

На овај дан  © 05.11. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ИЗ НИШТАВИЛА У НИШТАВИЛО

Вољеној, с љубављу

Још један болни спровод на ком сам био

И нова посета Њеном гробу с молитвом немом

Две хумке су последња јава а не сан који сам снио

И повод овој песми о животу и смрти са дилемом

Како да моју Милу помилујем осмехом

И како гробе да је моја молитва пробуди

Докле бити битке са смрћу и грехом

Осуђеном животу два пута се не суди

Пристиго је напокон рок као и увек кратак

Не могу да ми машу преклопљене руке

У знак поздрава... Сам живим остатак

Одслужио сам давно све ајлуке

Залуд је сведочанство кусура живота

Мртве га очи Њене гледати неће

Из сувог врела нема жубора ни клокота

Воде живе... На гробу тугује цвеће

Кораке смрти знане и марш звоно већ звони

Условљен безизлазом са једном трунком наде

Данас мртваци живи за лесом у истој колони

Сутра ће и они бити праћени пут гроба... О јаде

Језиву истину сви знају а свесно је од себе крију

Неко други у колони замениће их само

На истом путу смрти и себе жале и сузе лију

Погнутих глава са болом у души... Сви тетурамо

Рођеном гробљанском стазом у испраћају

Наша смрт је сапутник на њој од рођења

Нераздвојна сенка... Прагови живота клопарају

Године ко сточни вагони промичу у дану похођења

Зашто се сви рађамо са клицом смрти за задњи час

И зашто проживимо рођене животе кратковеке

Шта је са Васкрсењем и вером... Бог је умро за нас

Тај глас ми умом пени ко талас к обали рајске реке

Сећања и успомене за неко време ближњи нека носе

И њине корпе кад се распу приспеће друго време гњило

Са поруком гроба заборав стигне у увеле јунске откосе

Од смрти до смрти тако остаје само ништавило ...

На овај дан © 01.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

ПЕСНИКОВ КРСТ ЈЕ СИЛАН

1

Рекоше /дали да поверујем/ да сам “бисер од жада”
Кинеским језиком: “Служим свима на корист”
По презимену: “Штедро делим своје милосрђе…”
Значење или јава:”Пред собом увек имате добробит”
А ја верујем: Цветам мирисима пуних нада
Моје време није свршени аорист
Умовање ми филозовско и мало тврђе
Вечито гладан а свега сит…
2
У људским односима руководим се етиком
Логика и поредак ствари законитост су моја
Саздан од исте врсте и увек истог типа
Етички односи нису свуда… У песничкој породици
“Неупоредив, без ривала, непобедив, без премца”
Нисам… Иако већ дуже од пола века пишем и трајем са поетиком
Не живим од туђих ласкавих речи… ни од зависти… неспокоја
Подносим с миром досадне људе ко свраб од осипа
Без чешања питам…Зар свака грудва не даје снагу раста клици
За моју веру увек призовем Христа јединог јемца
3
По некад чујем надимак скраћени придев “зелени”
Нисам добитник животног оскара… Али живим
Чекам рођено јутро да моје сунце исток порумени
Опраштраштам ко мој учитељ… Никога и ништа не кривим
4
На својој кожи носим запис провиђења урезан
Ко насловну корицу књиге кад дарујем очима
Омот смртни не признајем
На свим ватрама одавно прекаљен
“Леопард сконча и остави своју кожу
Човек умире и свој углед не напушта”
У прилог мудрости прилажем седу косу
Песник то зна… Ништа није без своје основе…
Руке милости свима и свему пружам…
Иако везан знајућ да ватре нема без дима
Свакога дана пре но сунце зађе ја се покајем
За свесне и несвесне грехе… И кад сам жаљен
Ил уздизан у лицемерју… Не тражим почаст ни ложу
Ни прво место у време губара и хрушта
Кад све обрсти похлепа и завист... Пијем росу
Мојих суза… И стремим к небу где ме Вечни зове
5
“Чудноват одувек и ретки песник”
Неки веле “изузетан” а други да “дивно пише”
Читаоц је изненађен и не ретко запањен
Не тежи да порази непријатеље иако их има
Нарав му хришћанска и ретко блага
Претерују… “Реч је паметна, ум генијалан, у љубави суптилан”
Радосне вести Јеванђеља само сам скромни весник
Што проноси бакљу и реч збори… За Бога мирише
Мирисним кадом љубави и кад сам стрелом рањен
По сред срца… Имам мелема и уља у жишцима
Што горе чекајући Женика… Понавља се сага
Десет девојака мудрих и лудих… Песников крст је силан…

На данашњи дан © 30.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blolgspot.com

РАСТ МУЗЕ

На овом свету слободе једино ми је тајна

Распуклог цвета у предвечерје тијано

Како се свија да у сан утоне љубав бајна

Опет те милост зове у круг зачаран лагано

Неке се речи благе ретко кажу за инат свему

Низводно бректање само од себе јаук точи

А ти се предаш сањарењу испочетка баш њему

И пијеш надом те дивне грубе другојачије очи

На водоскоку фонтане усред парка дивоте

Голубови се хране кокицама дечије маште

А ти се бориш сам са собом и против уроте

Пољско цвеће изикло само од себе из баште

Божанским миром мирише у предвечерје рано

Опојно и лепо како какав ратник ипод штита

Размишљања те воде некуд што теби није дано

На фонтани умире дечијом руком брана кита

Сажаљење управо према цвећу и цурици тече

Некуда изнад кровова замишљених солитера

У парку надања лагано спушта се окобарско вече

А граја не престаје... Ниодкуд да се утаначи мера

Посед у просед помињања сад се извлачи дуго

Небо се заруменило заласком златним за овај дан

Хоћеш ли навратити сутра моја песмо друго

Да другујемо опет као данас... И ја сам поносан

На распукли цвет пољски што мирно овде спава

На дечију руку слободе и малу машту без суза

Убрзавам корак ка кући... Још само чељусти лава

Испраћају ме с фонтане док лако расте моја муза

©  25.10.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: РАСВИТ ОРИОНИДА zelenakap.blogspot.com

ЉУБАВ ЋЕ СВЕ ДА НАДЖИВИ

Престајем животе

Расписе слати

Мом болном уму

Ко не разуме речи

И све заповести на ђердану

Нека истином верно стражи

На граничнику мука

Нећу одустати од доброте

Мемле се јесење тијано разилазе

Господ да им плати

По подруму

Има ли ико од рода пречи

Ништавила буђи тумарају

Тугу туга не разблажи

У чељустима вука

Дробе се све омразе

Разборитост врану

Ужеглу од сиге

Уз шкрипу тупих маказа

Старог мамурлука

Дочекујем у колотрагу бриге

На истом путу разлаза

Гласно се растаче тиховање

У безгласје запрушено

Не замерите речима посртање

На дно бездана

Крстоносна слова

Прокрстише нечастиви

Тупим ударом олова

У муљу оплаканих дана

Покажи им лице посивело

Пркоснице стено

Претешка јед згњечи бело

Зелену долину маховине

Јетко јеца уплакана

Статуа песника од глине

Не стигла у бронзано доба

Невиног увек пре окриве

И кад сам не скриви

Оскрнависте светост гроба

Бог зна ваше злочесте пориве

Моја љубав све ће да надживи…

На овај дан © 23.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

ПЕСМА МЕ НИЈЕ МИМОИШЛА

Не кршите завет ноћобдије за немо зорење

Опет ме је мимоишло Њено чежњиво грљење

Сву ноћ Милоснице моја недозвана анђео ти плете

Витице на крилу … Ако ме јавом не дозовете

Пустите ветрове да витлају своју песму смрти

Док слепи мишеви парају ноћ и гласови задрти

Буде долину уклештену… Уз белу источну страну

Ја сејем наде у прошлу бразду муком разорану

Истином жалим на тротоару мозга прегажене птице

Не греју ме скончале у лету ватре поскочице

Залутале у коло слободе… Очи су давно заспале

На ремену снова… У поткровљу чуче туге окапале

Прошли сабрани дани баштине јаву и дуге истине

Дрежди окаснело време на перону… Само првине

Чекају миленијум острашћени да пристигне нови

Опречне су приче о расколу… Нужде жуљају окови

Истрошене речи беспослене бацили су испосници

Једноумно крваве трагове заноса скривају у тмици

Под шкрипом точкова несвесне да освећење нађу

Град пропасти у немиру тоне… Морен истом глађу

Пој несрећних птица мучи… Без одјека у залеђу

Староставно писмо по ободу исписано глеђу

Ватриште набоја немо засејано сузу бола роси

Како да преживиш ако си збуњен и незнаш ко си…

На данашњи дан © 22.10.,2019. Славими® Зеленкапић

књига: БОЗМАНСКИ ПЛАТО     ВРЕМЕПЛОВ /2019/ 

zelenakap.blolgspot.com