РЕЗА НА ВРАТИМА ВОДЕНИЦЕ

У тешким речима не мерим тежину но дубину пораза. Гласно бих разбудио подво- дника зла на кућном прагу. Тескобно је када се истоимени незналац подјарми да служи горем од себе. Три свитка папира бачени у про- зукло време ћуте у потаји. Оброк се узалуд спрема за незасите очи подбочења. Гравири исписани на левом боку за  неку сутрашњицу бледе од стида. Докле ће атарске границе јогунасто да чувају ничију прћију? Трулежи се окотиле на сваком боговетном замотуљку срама. Знаш ли шта булазниш несмајницо испод лескове коре?

Блентавих уљеза толико је много у ајвану који их гњечи. Зашто се поиграваш  речима у незаконитом процепу несвесна њиховог значења? Видим како априори одскочица клизи на стрмен до оглава. По трпном своду изуједане находе вуку своје уморне дане. Ашик се спрема да заврбује наивну мисао и ускрати јој право слободе. Газивода једва да сме чланке уквасити. По наредби сумљиве власти зборовање умнима је забрањено. Ко поквари народ у обести грлиће мемлу. Не верујеш ми!

Тужна се идила догађа на разбоју одметничком. Гнусни се походи ваљају иза брда усколебаних намера. Пред тобом нема стида језичаро из продате куће. Глинене голубове су уврстали за омашај уклетих стрелаца. Табанај косницо своју стазу док ти се бездан не отвори. Не читај алузије са усана лажних. Мисао се здробила одмах по узлету. Неки не воле голицање а голицали би друге.

Пенушавим валом промиче и задњи босиок немарно бачен да одагна сујеверје. Празилук ти вири из ушију, а ти се прсиш и ако си јадничак. Знаш и сама да су древне тутумишке уносне игре првараната. По гурманлуку ти судиш прождрљивост, не своју, него туђу. Асоцијације су разне али су решења опскурна. Млохаво тело пресамићено преко наслона само је мртва природа за сликарево платно. Гусиње време још који дан ће потрајати да се доврши твоја игра зла.

Подбочен фењер на углу чкиљи свикао на пусту досаду. Адамско колено по пореклу је издајничко. Закљињати се у корене по често може бити заблуда, за оне без корена. Где су твоји корени бескорена? Давеж се укоровила у наш свет језикословни, па све туђицама засе- њује. Доконаши су основали форум и тако данима млате празну сламу. Торине са њихове плевне ни једне јасле не прижељкују. Само су теби торине миле.

Ситниш и густиш ко претражује у слепом је теснацу. Мрзовољи ваља довикнути:-Пробуди се! Негдашњи рабош био је тачнија мера од електроских мерки. Тебе и твоје лажи ни једна вага не може подмерити. Поручујем ти да утувиш:- Са штавним опанцима даље се стиза- ло него са шими ципелама. Горка уста ће једном пожелети слађане гурабије. Ти си језичара као она сеоска дробилица разлокани прекрупач. Ако те твоје друге завиднице узму од уста до уста бићеш изгужвана крпа све док тобом не исперу уста.

Народ је огуглао. Одавно није гадљив на подвале ближњих, и ако су оне постале ру-жније но балеге. Некада одбојно, у времену обрнутог морала, постало је привлачно и забавно. Косири су се променили, и оштрице су нам језиво тупе. Ти се не уклапаш ни у кавве калупе. Нећу те клети и викати, иди од мене сотоно. Ми смо два света. Тандрљај ти својим сокаком док ти је воља. Ја имам преча посла, него да узалуд резу навлачим на твоју воденицу.  

© 02.09.2015.  Славими®  Ј. Зеленкапић    

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com

НЕЗАСИТА ПРОВАЛИЈА

Погледај размирницо ускогруда своје задње улеве злобе

Испољену кришом на тмурном позору ниске ти душе

Све што си стекла запис је мучне мемле у ћошку собе

Превратничког миљеа и закулисних речи подмигуше

Опоруку ниску разблуд ти сам увезује у јаву плитку

На трудном клану изнурених разлога гину вртешке

Нико срећан и посвећен... Одавно сви су на губитку

Корак по корак клизиш једом од једне до друге грешке

Мурали чађавих зидова у јези бунцају подозрење окомито

Исте грубости бану у повечерја... Враџбина старих страву

Разлевају лужином сивом и растур по дну пепелишта срдито

На овом кужном свету тражећи мир не сретох ни једну главу

Ко што си ти тврдоврата... У препуном бокалу збиље

Вршни венац очајно пени за скори прелив дрскости

У гадно коло трупаш... Блудно скрнавиш само окриље

Светковине по наслеђу... Савет предака да ти опрости

Сумњам да ће моћи... Увек пропадне рачун калкуланту

У задњој варијанти подвала се подвалници грубо врати

Поруг и спрдња за вавек чекају празну и излупану канту

Чему се надаш зашла у пољу кукурека бурјана и папрати

Докле ће уклети бук у понор гркљана расипати улеве злобе

Проваљен казан не држи вир... Из бездана вара потмула јека

Оглувела чула... Црнило царује земним лавиринтима утробе

Твоја вулканска душа не сме да се пробуди у јутра предалека

Слане су спржиле сваку клицу... Одродница није на нашој грани

Згасла је свака нада да ти се ћуд изокрене и новином проклија

Утуви размирнице твоја теорија завере не може да те одбрани      

Узалуд се чудиш мемли... Отворила се задња незасита провалија

© 01.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

ЗАТВОРИО СЕ КРУГ ПРАЗНИНЕ

Избудили су зору настојницу по истом своду

Грешни и залудни испосници ноћашње таме

Уломци истинољубља миле по ниском разводу

Круже тако сујете оскоруше из доброћудне осаме

Грипозна врела скачу врелином пожудних стена

На сводницима плитким пени бректање старо

Поплавеле су линије живота у мрежи набреклих вена

Оно што су сневале ноћи сам дан лако је распаро

И своје муке изнова плете да ожили остатaк живота

У претњи невољног исходишта како да се уозбиљи

Претворно и поданички на постаменту чучи маскота

Још горе а ускоро ће да догоре наши гарави фитиљи

Немамо чиме да их појимо... Плехана посуда скоро сува

Замућен гас по дну данцета збира споро последње капи

Учетвориле се сенке по мрком зиду у мистерију протува

Рођено место не препознајем... Нема га на нагорелој мапи

И тако дан у дану па ноћ за ноћ прикучену зов следи

А одазива нема... Пустош с почетка и на тужном крају

Грчи се у јаду и овај запис... Извитоперили се прореди

Нагорело не може да се чита... Умрло у једном уздисају

Никада оживети неће ни да се врати иза палих двери  

Опустошених прагова неисказану причу ко трун црни

У свело време увир је прогутао... Из прикрајка се цери

Прича смрти... Затворио се круг празнине... Дан ево трни

©  28.08.2015.   Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукопис /2015/

zelenakap.blogspot.com

СПАРТА И СПАРТАНЦИ

Густи разлив тече низ косину ума

По заједу ниском плитке доскочице

На измаку лужном окосница шума

Језив одјек писка буни нове пркоснице

Гледник свести истражује многољубље

Из доконг чира муку разнежених тајни

У плиткости речи не тражи се дубље

Смислено је исто ко откап у дан осећајни

Преврат жудни сверно збира кочопере

Прште жеље окриљене у роју истине

На пут јаве пошле моје наде вазда верне

Са портала узданицу ко би да ми скине

Од узглавља плиткоумље њино не устаје

Пролистале књиге узалудан ветар да не чита

Збор слободе аманетом мами нараштаје

Јесен језди своме зрењу пуна и бременита

Грлен прозев у размеђу крилатица вапи

Пророчански запис узбуђење моје јави

У засенку маховине одумиру сви долапи

По прозуклом пољу тумарања у нарави

Ову Спарту морају бранити сви Спартанци

У осудном веку опстанка јој нема без залоге

Наше је само оно што сачувају наши опанци

На витешком родословљу биљези су слоге

©  26.08.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap@gmail.com 

САСТАНАК ДУША

Мили, с љубављу

Тешко је време док се болно рида

Ко ће мелеме брати да ми душу вида

Без тешких суза како да се преболи

Шта ће то утучено срце да осоколи

Ако сте скромни и толико бар смели

Знате није сва белина кад коса побели

Ни крај тамо где су све сузе исплакане

И ако пеку ожиљци и смрти разлистане

Голема је белина туге што срцем овлада

А сневао сам расцветано поље белих рада

Допуштам да их беру невине дечије руке

Оне ће топло миловати моје жеље и поруке

Маслачке нежне ако ветрови узгред расеју

Нећу жалити што су отишли у одисеју

Ја тражим Тебе у спознаји трансверзале

Наш дом иза хоризонта или неке обале

Нећу пустити да се моје латице разнижу

Ни веру док се не слије у жељену жижу

Чекам мој и твој сусрет заувек да згусне

И све дане жудње да изљубе невине усне

Много је разбуђених крилатих птица умља

Куда су невине побегле из света безумља

Мила хоће ли негде да застане овај трен

И да се у њему укаже обрис наде и твоја сен

То би ми било довољно... Знај роде мој

Овако на смрт болног сустиже ме растрој

Не умем ти рећи како изаћи из овог круга

У твојој смрти нећу да боли те и моја туга

Реч не може да ћути кад срце Тебе воли

Као ће га зауставити да рида од боли

То нужне сузе левају речи у признању

Док север и југ не престану у надметању

  

Први ми срце леди а други опет крави

Исповести су моје нежна роса у трави

Сето не испијај је из цветних чашица

Остави да се њоме умију наша лица

Провиђење је бирало дан за Милу и мене

Састанак душа по милости рашири нам зене

Загрљај њихов нека прерасте у загрљај тела

Све иза тога песма љубави је а не белина бела

Уместо белине туге по марамици срца вез је нови

Од белих рада до љиљана расцветали цветови

У тиховању миришу незнаним опојем за нас двоје

Иза година смрти године живота сада се броје

©  23.08.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com  

КО У КЛИН КО У ПЛОЧУ

Једна истина ми је стално на уму. Ко се читавог живота у малим словима брчкао за велика није и неће никада знати. Мала су слова ситна и по законитости ситнима само припадају. Исто тако лажи и обмане су у почетку ситне, а када се намноже на големо изађе. Но и то големо у суштини је хрпа ситнога. Несносни големи рој инсеката насрће све љуће. Насртаји ме побуђују да промишљам о ситним уједима. Не бих да насртљивце пљеснем и згњечим. То је греота. Нећу се бавити ни запрашивањем. За такве работе плаћени су други. Но док ми зуј мушица бруји око главе, зар нећу узети орахов лист и бранити се да не упадају у очи, јуришају у уста, или насрћу у уши да ту вртларе. Орахов лист није само орахов лист, но алегорија за коју се маших. Мисао о малим словима, што ме сада опседа, док се браним од големога зла, опет је више истина, од могуће алегорије. Тако се на ободу шуме породило промишљање а иза тога оваплотила и ова цртица. Разумни ће разумети. 

Они који не умеју чак ни ситна слова да везу засигурно лоше трукују. Играјући се малим словима, не ретко се упљувају, док висока пљују. Пљување и лизање малих слова је забаван призор. Свакода дана приређују га ситне сујете. Ситне душе када пљују и куде не постају боље. Никако им није од руку и не успеју да порасту како би надвисиле боље од себе. Кад већ не прерасту ситан раст, ту је обмана. Умишљају да су виши и ако се онако ситни прсе. Залудно је горђење ситних слова и куђење крупног камења. О крупно камеље се најпре спотиче. Мала слова су ништавна попут ситног песка који из шака цури. Ситни се не разликују од мале деце. Вриште бацајући песак увис, а он им се на главу враћа засипајући их. Ситне душе зреле су само за жаљење а не за сеир.

Ветар је одбио да расеје ситна слова. Он је запослен великом олујом. Лизање ситних слова није исто што и сладолед јести. На крају неизоставно дође оно горко и чемерно. Ово искуство не мимоилази оне који халапљиво полижу мед са врха. Необориве су законитости, од малог бива још мање. Од ситних слова не остане почесто ни за ситниш и бедни кусур. Ситна слова су отужни прах. А прах и кад би хтео у небо на земљу пада и њој припада. Небо је дом птица а прах земљана. Њима је попут змија суђено да по праху плазе. Све носиоце ситних слова исти усуд стиже.

Свратиште великих слова није за бескућнике мале. У древној књизи још стоји запис:- У почетку беше реч. Иза тог почетка у наставку стоје мала слова. Шта ће на крају остати ако древна књига претраје. Можда једна празнина, једно ништа. Узалуд ће се многи трудити да уместо празнине допишу три тачке. Оне слуте наставак или пад у пролом. Мали створови упорно мељу мале речи мељући мала слова. Сва ова мељава и муљање на крају су једино паспаљ и комина. Од паспаља није вајде, просто нема користи. У комини има нешто киселе обмане, оног љутог опоја. Ко се год препије и опије булазниће и трућати којештарије. Шта би друго ситне душе и малецки него да се даве у својим којештаријама. Велики за то немају времена.

Неки јогуни ће се овде јавити и спорити ме. Не сумњам да ће покушавати све ово да омаловаже, и да цртици припишу осионост. Унапред нека знају да се овим редовима нипошто не граде величине, које све испод себе гледају са презиром. Намера је да се мали призову и подигну, да се не ваљају у праху. Овде им је рука пружена, али и они морају пружити своју. Јасно сведочим да овде нема говора о било чему другом. Једноставно ово је сушта истина која се збива пред нашим очима. Појава и навала ситних трућала је оно што брине. Големи рој мушица је несносан. Када догори до ноката, онда је касно да се гаси. Глас опомене и савести не сме да окасни. 

Велика слова су на почетку. Она су стражари сваког реда. Мала ће мислити ако велика задремају, да је куцнуо час да истрче испред, не марећи што ће покварити поредак. Велика слова су попут родитеља ту, да васпитавају мала, да их поведу за руку. Нужно је да се мала слова великих држе, за сукњу или скут. Када наступи промаја међу малим словима, велика ће се наћи да задржавају прозор да не буде бучног лупања.

          Од несносне ларме пилежи наш град не може мирно да спава. Несносни ројеви га салећу у предвечерје. А ја промишљам како су велика слова господари дана, а мала оне протуве ноћне. Зна се ко повлачи застор. Забринут сам што на капији тора нема онога ко бдије као прави пастир. Ту би му требала бити постеља. Ако он не чува стадо од уљеза у тор ко ће га чувати? Ситни уљези су као вашке. Тешко их је избиштити. Докле ће мали имати слободу да се брчкају у малим словима? Проћи ће и ово време јавашлука. Орахов лист је богом дан да одбија мушице. 

Велика слова су упловила у време милости. Пожурите мали ројеви, брчкајте се, зујите што више, и што жустрије, али знајте, и време милости ће се истрошити. Једном мора престати, а време суда доћи. Шта је ко и како зујао, односно сејао, тако ће и жети. Мала слова исчекују мршаву жетву са уродицом. Небеска житница чека жетву великих слова онако једру и здраву. У ово време које се неминовно назива „ко и клин ко у плочу“ једина крилатица је: - Навалите! Наравоученије није исто за мале и за велике. Ја нећу бити тумач, ни једног ни другог наравоученија. Мени је моје свето. Мој орхов лист не бих мењао за врбове гране. Позван сам собом да се бавим и сам да се браним. Давно сам отресао прах са ногу својих. Предуго путујем свој пут. На њему сам врло опрезан пазећи да се не спотичем о велико камење. Изашао сам из шуме, и заобишао врбове гране, на моју ледину, а рој је остао иза леђа да се шумом вије. Памтим поуке из детињста када су старији и паметнији говорили. Врбов клин није сигуран. Маните се врбових клинова. Не мастиљајте ми мозак дивитним печатима. Он се неда упрљати. Ни врбове клинове не подмећите ми више. Мимоиђите ме насртљиви ројеви. Ситне уједе сам прегрмео. Никога нисам пљеснуо ни згњечио. Очи опет блистају, уста моју песму звиждућу, а уши ослушкују скори долазак слободног предвечерја. Неразумнима остављам да и даље бубњају ко у врбов клин ко у црвљиву плочу.

© 22.08.2015.  Славими®  Ј. Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com

ЦЕВЉАНИК

Свакога дана кусамо исто. Можда смо и досадили самима себи. О кусању ни говора. Како бити промењен? Говорили су нам морате се променити. А ја бих да се не мењам са сваком променом. Зборим себи да имам права да будем свој. Преклињем вас не нагоните ме на разне мене и понижења. Нисам горд, но реалан у ставовима према себи самоме. Знам да многе лажне промене унижавају човека и његово достојање. Понижења часно подносим, али самоунижење нећу. Праве промене су реткост. Читав свет око мене се креће у само негативном смеру. Осведочавам се сваки дан овим горким курсом. Ја бих да се отмем овој матици. Више не слутим, него видим скори увир. Уједно верујем да за мој увир није време. Јесам у трећем животном добу, али то не мора да буде хендикеп, но позитивна чињеница. Шта све могу и шта желим?

Као прво, дечија машта ме никада није напустила. Хоћу и сада у њој да снатрим. Не брините, нисам ни подетињавио у трци за лептирима. Могу и хоћу да се поигравам са животом,знајући да је игра спасоносна. Докле да се живот самном игра, а ја никада да се не поиграм са њим? Шега може бити и озбиљна ствар. Нећу да се сакривам, нити животу допуштам да играмо тутумишке. Моје године су незграпне за наивну игру тутумишања. Знам и за године које ме устручавају, но признајем вам, радо бих се поиграо кликера. Наша овдашња младеж нема појма, и незна шта је изазов кликерања. Штета! Са друге стране, ми никада нисмо знали шта је то бити мобилан, а мобилнији смо од наше младежи вазда били. Бројна залуђивана, нама као њима, нису пила и попила мозак. Ми не болујемо од пилећег памћења. Гомилали смо наша искуста толико дуго, да нам се сада вреће са њима просипају.

Млади мисле да их залуђујемо нашим доконим причама. Није у томе срж. Они не разумеју да је сопствени пртљаг тешко теглити. Времешни покушавају да по нешто одмале из свог пртљага, ујмећи тако поуке млађима и поклањајући им корисно искуство. Увек је лакше ићи пртином коју је неко пре вас пропртио. И ову мудрост млађарци моји морате знати. Нас мирис детињства и успомена мами. У нама чучи жудња да јој се примакнемо. Отуда су побуде за наше беседе. Треба по нешто из товара живота откачити, али не полудети. У завршници битке историја и искуство уче, трећепозивци су вазда доносили нови елан, без предаје, тамо где је младост улудо изгинула за идеалима.

Гладан сам, црева што крче јављају ми очиту истину. Истина се не сме занемарити. Још се мора кусати и живети. Једнолично кусање је отужно али и нужно. Воденица живота није све мливо самлела. Задовољан сам кад ми се нађе главица црног лука и један мали парадајз за презалогајити. И то је мој оброк. Сиротог није тешко уоброчити. Њему у истину мало треба.   И овде бих се даље могао распричати. Но, бојим се да ме нећете дуго слушати. Зато брзо размишљам како испразнити причу од празнине? Имам заиста непобитни одговор. А он је, дати јој сву истину. Иза овог искреног одговора јавиће се неки Пилати који ће и мене попут Христа збуњени питати:- Шта је истина? Могу им до саме зоре стрпљиво образлагати истину, али чему? Таквим заједалима и није дато да спознају чисту истину. Они су ради да је замуте јефтином и ситном филозофијом. Они ће своје заблуде прогласити истином, што би наш народ рекао, и даље ће се правити лудима. Ваљда на овом свету не живе само Енглези, или ти лукави Латини. Немојте ме окривити да се спрдам са њима. Једноставно, само питам, има ли ово човечанство и друге народе? У своје време говорио сам моју максиму: -На свету живи само један народ-човечанство! Шта ћу сада да говорим када у човечанству нема човечности? Шта ће чинити мој народ коме су окачили етикету лудака, а он још увек умишља да је небески народ? Сачувај нас Боже од нас самих!

Морам вам искрено признати још по нешто, вама који ме слушате, или ће те ово читати. Подворења не вари мој ум. Улизице ме увек до сржи јеже. Дунстере јако жалим. Верујем да знате ко су дунстери? Скоројевиће бих скоро вратио одакле су и дошли. Опет ће те помислити да сам неправедно строг. Варате се дакле. Све има своје. Није часно преотимати туђе место, и гнездити се у туђем гнезду. Ко се туђим перјем кити, када му га очерупају, није рад бити ни голошијан. Ни један статус се не стиче преко ноћи, али се за ноћ губи. Земља земљу не расуђује. И прах се праху узалуд јада. Опет мој мудри народ би рекао:-Залуд је глувом говорити и слепом намигивати... А ја бих овом беседом, и свим ранијим, и оним потоњим, и глувима и слепима да истину докажем и покажем. Најзад сам дознао, пре ће ме птице и животиње схватити, него земљани недоказани, и код ушију и код очију. Када они повисе скалу и разрогаче очи, ја попут штита истурам интервал тишине. Тишина се најбоље чује док суза око бистри.

Потуцања од немилог до недрагог очајно ме боле. Потукач и сирота му деца песме и записи тихо без урлика са ганућем зборе. У ганућу нема пркоса. Достојање у сиротињи не може носити свако. Не претварајте се моји ближњи. Познајем вас и када не извирујете испод своје поњаве, поњавари. Докле ће те да лармите, и када ларми није време? Зашто се небески народ ко гатара пресамићује? Жалим што се кроз толике векове нисте навикли на улогу самилосних. Чујем како бурља у вама, као када прозукне млеко на летњој припеци. Од кварнога може ли ишта бити, до кварно.

Размножавају се мудрости живота. Ту су да узгред светлуцају, да разарају тмину. Једва успевам да ове ројеве сројим. Тесна је моја стара вршка. Осећам данима понестаје плавога трага из срца оловке, која и вечерас штуца, док бележи овај запис. Но запис ми није на издисају. Само се уморила рука, а осећам и да ми се и ум усијао. Ако одложим оловку побећиће мисли и прокапаће одлазећа тишина. Нисам навикао да на мом књижевном шалтеру стоји испис „пауза“ или недај Боже, оно „не радимо“ и „дођите сутра“. Не ризикујем да одете код другога аниматора ваших душа. Све вас морам сачувати. Волим када увек разастирем софру. И ноћас очекујем неко ће и незван сигурно доћи. Празна софра је саблазна и одбијајућа. Такву је не желим. Ја држим до моје софре. Софра вазда мора бити скромно постављена. Добро ми дошли сви који желе да бар презалогаје. Лакше је бити мање сит него ако се прождерете. И препуна софра може да одбија. Не желим да презаситите очи. Умереност је врлина.

Половину века посветио сам поезији, а тек једну четвртину века прози. Јесам ли једно или друго, вечерас и није посебно битно. Песник или прозаиста, чему двојба? Ко уме да каже, и има шта да каже, нека пева или прича. Песмом и причом властити живот се дели са другима. Све закључано у себи и прећутано, односно не записано, и не казано, као да се није ни збило. У трулежи чега има светог? Ми јесмо пролазни, али нам дела не морају бити трулежна. Гадно је ако смо црвљиви изнутра. Онима којима је и срж у костима кварна не треба туђа осуда. Они су себе сами осудили. Мом животу могу да дарујем захвалницу. Никакви црви га нису нагризали изнутра. Од гусеница и сваке гамади и ваши споља бранио сам се.  Ако не стигнем да урамим захвалницу мом животу, нека је ураме моји. То им је мој аманет.

Аманет увек дође на крају. Време је и да запис има свој крај. То што се није дао исписати до краја разуме се. Не дајем олако ни обећање -Наставиће се...  Наставка може и не бити. Ту су успомене и искрзана сећања.Треба их чувати и брижно обнављати. Нужно је да се подстичу нови почетци. Почетци су изазовнији од крајева, и ако многи трче ка крају из знатижеље. Почетак је битнији од краја, као пролог од епилога, јер како оснујеш таква ће и потка бити. Оснивање оснутака научио сам од моје мајке и оца који су у том послу били необично вични. Касније сам посматрајући неуморне руке моје мајке, докучио вештине на разбоју, и како се запињача затеже и попушта, док брдила и брдо тканицу живу ткају. Оца виспреног и генијалног и сада гледам како прави брда, теше зупце за њих, деље чуњ, или од зове прави цевке за мотање пређе. Моје задовољство је било да на цевљанику једном дечијом руком витлам точак, а другом чврсто држећи клубе конца исти правилно намотавам на цевку. Ове моје успомене и сећања, што их сада и овде записујем, исто су као то рано искуство на цевљанику. Мени као детету, било је и уз разбој, и у свим другим пословима, допуштено од мудрих, оца и мајке пуних љубави, да се учим вештинама живота. Вештинама живота тка се поњава живота. Тако нову поњаву увек ваља ткати. Ружна је свака закрпа на старој и изанђалој само ако је нечиста. Одлазим да оснивам нови књижени оснутак. Нова ме ткања чекају. Заиста не могу знати колико ћу зима зимовати на оном свету?

©  20.08.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: „СВОД САМОЋЕ“ цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com

ТРОСЛОВНЕ РЕЧИ И ТРОГЛАСИ...

пролог:
Прозивам најкраће речи понаособ лично
Да ми око испонова чита сваку мелодично
Нисам их бирао лаконски и срицао из досаде
Све речи су жуделе у речнику да се омладе
Џигљају смело моји ластари дични сви трогласи
По рангу ни риме нису трећепозивци у класи

трослови и трогласи:

У ове дане живота болног пече ме ЖАР
Док успомене младости лелујају ко РАЖ
На путу глиба остале стопе свуда је КАЛ
Не тражите отмени корак и пролаз ЛАК
У песми не вајка ми се ни отужни ВАЈ
Пре зоре концем ноћи стићи ће бар ЈАВ

Реч свака душу ми сече ко љути МАЧ
Хоћу у недођију да заувек оде та ЧАМ
У стрепњи огњишту примичем САЧ
И чезнем душом благородан да дође ЧАС
Трајем ко самоникли и усамљени БОР
Ни једној сујети никада не бејах РОБ

У ноћи тмине поглед к небу управљен ГОР
Јел јава или ми се чини узбуне труби РОГ
У стаблу живота памтим дописан нови КОД
Тражим месечев чун што се њише привезан за ДОК
Слутње нема ближи се крај живота и задати му РОК
Како је отпало једно збуњено слово /у/ и остао КОР

Давно су угашене овдашње новине „ЛИД“
Чаршија наша још нагађа чији је био ДИЛ
Нико не прими казну укор краће звану КАР
Моралу придодато „не“ за поколења је РАК
Лепота части је умрла јуче а данас увела МИС
Куда се обрео Јафетов син тај несрећни СИМ

Зар ће нас ружити и сатирати Голијат ДИВ
А бранит гуслар слепи и у песми изгубљен ВИД
Од вајкада нас је пратила и сада прати зла КОБ
Докле да наузнако љигаво пужемо на БОК
Читаве векове утваре играју вампирски БАЛ
Ситницу муте ситнице а шта ноћас ваља ЛАБ

Ко ће Лазаре заклетвом светом заклињати НАС
Безвољни клонулог духа тонемо у мртви САН
Кога то брине што се опет пречи на нас мрки ВИС
И по тмурном небу док се гомила облак СИВ
Олујно време колута из часа у час страшну ЖАЛ
Стрепим роде ни једна киша неће спрати ту ЛАЖ

Како да вам довикнем небо је високо а далек РАЈ
Олујна жестина једа тутњи и вулкан бруји сву ЈАР
Жести се господар света риком ко дивљи ЛАВ
Од бучне пене злости нараста потопа ВАЛ
Прокључале су мрачне силе претњом и бучи ХАД
У мишје рупе беже многи кад изда први ДАХ

Јесмо ли будни чекали и дочекали последњи ДАН
Не чудите се како нас је рано изневерила наша НАД
У рачунима збива се прерачун пуст и помућени МОД
Знају ли куд ће сироте избеглице кад им угасе ДОМ
Лекцију понављамо а о главу нам се обија сваки РАТ
После страдије саструг рана и гноја мучан је ТАР

Нисмо одбранили рођени праг ни земље КАМ
Докле ће ова наша поља засејавати божури и МАК
Колико још дуго да сневамо једино нужни МИР
И тамновати у гвозденим оковима горим но РИМ
Глобална шаховска поља још није поразио МАТ
У ноћи језе глад прогутала слово речи /а/ и оста ТАМ

Потом је туђа рука преко наше главе счинила ЛОБ
А наш је грудни кош пре појутарја крикнуо БОЛ
Напокон земљани откуцао је и онај осудни САТ
Душе нам сада мери по заслугама небески ТАС
На суду занемео је свемир свуда је језиви МУК
У неверици смо... Опет је несрећно кума издао КУМ

И ја се у болу питам о зар је мој народ овоме РАД
Да главе ко Паломи на послужавник приноси на ДАР
Давно смо у братољубљу окаснили на задњи ВОЗ
Уместо писка локомотиве нека одјекне срама ЗОВ
Небрига нас корови све дубље и фура лењи МАР
Историја нам није у инат склепала губитнички РАМ

Ко нас то презире а умишља да је „КУЛ“
Заборавља сломљене стреле и пребијени ЛУК
Шта ли ће бити кад се пробуди разљућен РИС
Смрдеће уоколо ко прозукли и шупљи СИР
Чији ће тада већи полом бити и тежи ЈАД
Вриштаће панично „куку-леле“ и „држ не ДАЈ“

Чујем бежанија се враћа на избеглички ПУТ
Опет ће остали бездушни свет бити глув и ТУП
Знајте ваша пропаст није наш задњи ЋЕВ
Коначно дајемо вам опрост милостиви ВЕЋ

епилог:
Били су ово неки моји само за вас бирани трогласи
У речником низу збрани да се рима римом огласи
На крају стиха читана с лева на десно и обратно
Ако сте вични и вољни и ви заљуљајте језичко клатно
Да одмеримо крајње домете моје и ваше амплитуде
Али не понављајте ове трогласе ни песникове усуде

© 16.08.2015. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/
zelenakap.blogspot.com

БРУКА И СРАМОТА

Не сврћи свршетку паклени у атаре моје

Муштулук не тражи јави доносећи вести

Мој отац и мајка умели су душу да запоје

Да духом исплетем што се није дало сплести

Пустих свом животу да прокрчи своје путе

На проломе да мостове срочи у пресудне дане

Колико је кадра песма да позна све распуте

А колико срце да уздахе згрчи у дубину ране

Постојање није исто што и мале разбуђене наде

У ковитлу мука и сурових збиља по истом дослуху

Ни пророчка песма издржати неће отежале јаде

Немојте јој красти дроње... Оставте је у том руху

Нећу ваше сажаљење просит ни на једном тргу јаве

Пред дверима безбожнога храма пуног себичлука

Све олујне смене вихор збира у висине вртоглаве

Гробља земна не било вас... Суза гласи бол порука

Тмасте сенке од облака прекрилиле наше перивоје

С протувама из потаје камо сиротице ове журе пуке

Ја тек ничем кад огласе омразници самном готово је

Не у пркос но у стамен постојања... Након ваше бруке

Не вара ме узор идеала што се изнад мемле диже

Којом сте ме хтели утамничит... Вашу сигу заборава

Састружују моје риме да се бисер цакли... Ближе

Биљези горњега звања и зениту свода плава

Подујмио сам бућем добу од садашњости и прошлости

Одавно знам сав улог никада се у цело вратити неће

И ова песма мој је залог да се понор живота премости

Када пресахне небеска роса и суза учили да не увене цвеће

Не жалим окруњен сунцокрет живота докле птице храни

Године гладне и оне пуног класа што смело дижу главу

Благодарим решету Божјем на ком смо сви просејани

Кад разлучи кукољ и плеву... Он ми даје крила ко мраву

Бремене године мудре по искуству није ласно носити

Знам усуде... Нећу ти бити покоран због вишег циља

По мојим властитим пољима невични не могу косити

Ни неуки пластити... Стадо је метиљаво од злог метиља

Дистол ко ће му дати да га рзглисти и од помора спаси

Пастирски брижно ту сам да исцељење и љубав дарујем

Нико пропевати неће ако је настојао да се мене отараси

Провиђење кад тад изопштеног у тор врати... Снујем

О неком будућем дану... Тада ће све на своје место доћи

По правди светој... Небеска либела коначно изравна

Нужну хоризонталу и вертикалу... Пут живота у слепоћи

У амбис води... Изговора нема... Ваша је срамота јавна

© 14.08.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукопис /2015/

zelenakap.blogspot.com

ПРАГ НЕБЕСКЕ ДОМОВИНЕ

Мили, с љубављу

У колапсе зашли баштиници изгубљене вредноте

Хоће ли икада изаћи из тамног круга смртне срамоте

Све јаче жуља нарамак мог пртљага у пролазећи дан

Прозивком провиђења живот је одавно тако излистан

Одјек пробуђених звона опомене допире из даљине

Изгнаник жуди да се врати на праг небеске домовине

По брлогу нота глас ми мутира на замрљаној скали

Вера се моја чврсто успиње по знаној небеској вертикали

Збркани говор срочен од напабирчених мисли нема капу

Живот је избразадо властито поље и оставио тужну мапу

Дуг према себи већи је од сваког дуга када остане не плаћен

Још један напор песме крвари несрећно заувек осакаћен

Тешио сам се промислом и ишао за њим до светог циља

Онима што ме куну мој опрост а захвала ко ме благосиља

Велику милост зрачи близина образа док јој се примичем

Теби посвету љубави моја јутром и смирајем дана сричем

Мој живот васцели и сада припада Теби латицо рано свела

Не пристајем... Тако није морало бити... Ни Ти ниси хтела

Да те убере ветар смрти... Ал ја те недам Драга отети цвете

Увек се препорођена у мени врежиш... Жудња те моја сплете

Узглавље чека поноћне сате... Жеље оне наше невине осмели

Сан јаву да не вара... Читава соба од латица белих кад се забели

У белини запењених рима мој свемир нада нека се угнезди

На млечном путу нема пруга смрти... Тамо вечност наша језди

Прекорачи Мила праг небеске домовине... Орион те чека

Отворене су свете двери... Крвљу је плаћена хипотека

Смрти... Христова жртва је наше откупљење... Слобода

Два цвета љубави и живота порекло воде од небескога рода

© 12.08.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукопис /2015/

zelenakap.blogspot.com