НЕКА РОСА ОРОСИ ОВА НЕВЕРНА РУНА

“Како живети у свету који се руши?” Радиша Антић

Земљом где дани плачу а дрхте ноћи
Многи гацају својом странпутицом живота
Знају када ће сумрак а дал ће јутро доћи
Неби се клели у друштву мудраца и полиглота

Све идеје о љубави давно су прокисле
У сјају туђе превласти избледеле боје
Мало је трезвених што сами главом мисле
Поводљиви ће увек пљескати другима… Тако је

Јесен је изгризла зелену боју одмор за очи
И трулеж се у вртлозима пред ногама котрља
Исцепан и мокар плакат о Богу тужно сведочи
Полуодлепљен на зиду док народ самоверни срља

У неки свој свет издаје пропалих снова
На голој стази живота само да преживи
Из бачви пластичног ума пао је излив отрова
На све стране горчине као у Мериви

Извори јед горки и жуч точе уморној души
Са угашеним сјајем у савакој очној дупљи
“Како живети у свету који се руши ?”
Филозоф Библијски одговор нуди... Хоће ли истину шупљи

Лавори Пилатови држати... Вечну лучу небо је дало
За избављење света Христа страдалну жртву
Или ће мрак да угаси жижак вере... Ово светла мало
Не презирите надобудни оставите вашу бару мртву

Јесен умире да се пролеће иза опоре зиме роди
Да васкрс ума процвета у цветку малог каћуна
Срушени свет изнова подиже Небески градитељ… Све плоди
Испод његове руке нек роса ороси ова неверна руна

Ново је време судија Бог ће приспети скоро да суди
Док гори а не сагорева купина Заповести љубави се објављују
Свеколики хришћански народ разуђен докле ће у својим атарима да блуди
За поглед вере пустињом на штапу уздизати гују

Мојсије вођа по провиђењу... За крст Исусов с Голготе… Знате
Ко је Господњи к мени… Позив долином сузном одзвања
Прљаве руке залуд је прати у лавору.... А савест не опрати Пилате
Сведочити истину а не примити је и данас само послушања

С предањем пут су у царство небеско док Дух уздиже Зборну гору
Званице на крунидбену свечаност сам Христос збира
Вечно је јутро рајско свануло... Пролеће расплиће зору
Зелена боја буди очи... Једа и жучи нема… Псалтира

Нова песма нову риму сплиће... Не плаче дан… Изнова пева
Ни ноћ не дрхти јер ноћи нема... Свеза савршенства траје
Небески сат није пешчаник што из левка у левак песак слева
Време нема поделе и границе... Овде се не мери… Откуцаје

Љубави Боже велико срце сваком срцу штедро дели
Небески свет се не руши... Земаљски је минуо у забораву
- Свет који се руши... Верним животом верни су преживели
Истинољуби што смерно и рајски живе... Вољеном Христу одајем славу…

На овај дан  © 09.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

НЕБЕСКЕ ЊИВЕ

Ако се оно јуче звати може недођија

Сутра ће бити још једном не чекано

Опет прошлост далека из небуха избија

Наводно јемство опет је испочетка прано

Небосклону иде једна испирација више

Некуд су затурени путеви мира и даха

Само се гомилају облаци препуни кише

Допиру звуци генијални из истоиг маха

Онекуд неко попева арију стару за себе

Низводно поље само прекраја слободу

Срце уплашено нарамком туђим зебе

Шта ће бити сутра кад мили неопозиво оду

Сеоско гробље у магли стражари ћутке

Неки се адрак прави сумњиво дуго смеје

Опет су на плоту досаде играле живе лутке

И упорно јуче се плевиле дуго зарале леје

Чудно се време другог корачаја вукло само

По неописивом ћефу на узегнији припето

Своме крају иде завијутак по којем таљигамо

Коме се жури нека иде спреда у друго лето

Падају свеколики окови мржње на страну

Набавна цена има своју квоту смеле бистрине

Сва заузећа ћуте нико им не поставља брану

Појава сутрашнег дана не може да се вине

Насади збиље колају сред овод дана злурадо

Упамћене скоро на јадном свету слободе

Покојниче неслућени јуче си се опет надо

И небеске њиве јамачно данас ти придевом годе

© 06.11.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ  zelenakp.blogspot.com

ПУСТИЋУ ПЕСМЕ ДА МЕ ЗАВЕДУ

По гори подбрађа слегли се катуни

Глуво је доба растуром посејано

Тумарају очи по наносима збиље

Крајњи се спровод истине буни

Ко им је дао оно што нама није дано

Тупо да тупе и шиљено да шиље

Кључна се реч дозива затурила

У посебицама пропетих дуга сводом

Утројених нада распуклом дољом

Завидела би и Равијола вила

Хајдуковици мојој пред слободом

По провиђењу и Божјом вољом

Пустићу песмама да ме заведу

Окрутно сморене мисли кад ућуте

По путу пужа нек пишу лепљиви траг

Да се не гнезди сумња у поседу

Нови поленов прах тучкови слуте

Да зло не прекорачи рођени праг

Птичијег ока глед гине на сврабу

Маслина стара у маслињаку зри

За спреме точи уље давне туге

Нарасла грабова шума дужна грабу

Кад живот омамом кључа и ври

Заклоне усред јаре побегле од шуге

Покушава да раздреши ремења богаљ

Пре блеска месеца на тамној лађи

Игра коло сведених колоплета

Некуда на пучини умире сам у даљ

Само је јуче за један дан био млађи

А данас некако учворен од света

Дрхти од страшне грмљавине грома

Што небо цепа на нејднаке поле

Тамни шатор у кобно време неспокоја

Завидљиви увек играју на карту слома

Уједи зуба ближњих најјаче боле

Отворене ране и чиреви од подгноја

На овај дан  © 05.11. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ИЗ НИШТАВИЛА У НИШТАВИЛО

Вољеној, с љубављу

Још један болни спровод на ком сам био

И нова посета Њеном гробу с молитвом немом

Две хумке су последња јава а не сан који сам снио

И повод овој песми о животу и смрти са дилемом

Како да моју Милу помилујем осмехом

И како гробе да је моја молитва пробуди

Докле бити битке са смрћу и грехом

Осуђеном животу два пута се не суди

Пристиго је напокон рок као и увек кратак

Не могу да ми машу преклопљене руке

У знак поздрава... Сам живим остатак

Одслужио сам давно све ајлуке

Залуд је сведочанство кусура живота

Мртве га очи Њене гледати неће

Из сувог врела нема жубора ни клокота

Воде живе... На гробу тугује цвеће

Кораке смрти знане и марш звоно већ звони

Условљен безизлазом са једном трунком наде

Данас мртваци живи за лесом у истој колони

Сутра ће и они бити праћени пут гроба... О јаде

Језиву истину сви знају а свесно је од себе крију

Неко други у колони замениће их само

На истом путу смрти и себе жале и сузе лију

Погнутих глава са болом у души... Сви тетурамо

Рођеном гробљанском стазом у испраћају

Наша смрт је сапутник на њој од рођења

Нераздвојна сенка... Прагови живота клопарају

Године ко сточни вагони промичу у дану похођења

Зашто се сви рађамо са клицом смрти за задњи час

И зашто проживимо рођене животе кратковеке

Шта је са Васкрсењем и вером... Бог је умро за нас

Тај глас ми умом пени ко талас к обали рајске реке

Сећања и успомене за неко време ближњи нека носе

И њине корпе кад се распу приспеће друго време гњило

Са поруком гроба заборав стигне у увеле јунске откосе

Од смрти до смрти тако остаје само ништавило ...

На овај дан © 01.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

ПЕСНИКОВ КРСТ ЈЕ СИЛАН

1

Рекоше /дали да поверујем/ да сам “бисер од жада”
Кинеским језиком: “Служим свима на корист”
По презимену: “Штедро делим своје милосрђе…”
Значење или јава:”Пред собом увек имате добробит”
А ја верујем: Цветам мирисима пуних нада
Моје време није свршени аорист
Умовање ми филозовско и мало тврђе
Вечито гладан а свега сит…
2
У људским односима руководим се етиком
Логика и поредак ствари законитост су моја
Саздан од исте врсте и увек истог типа
Етички односи нису свуда… У песничкој породици
“Неупоредив, без ривала, непобедив, без премца”
Нисам… Иако већ дуже од пола века пишем и трајем са поетиком
Не живим од туђих ласкавих речи… ни од зависти… неспокоја
Подносим с миром досадне људе ко свраб од осипа
Без чешања питам…Зар свака грудва не даје снагу раста клици
За моју веру увек призовем Христа јединог јемца
3
По некад чујем надимак скраћени придев “зелени”
Нисам добитник животног оскара… Али живим
Чекам рођено јутро да моје сунце исток порумени
Опраштраштам ко мој учитељ… Никога и ништа не кривим
4
На својој кожи носим запис провиђења урезан
Ко насловну корицу књиге кад дарујем очима
Омот смртни не признајем
На свим ватрама одавно прекаљен
“Леопард сконча и остави своју кожу
Човек умире и свој углед не напушта”
У прилог мудрости прилажем седу косу
Песник то зна… Ништа није без своје основе…
Руке милости свима и свему пружам…
Иако везан знајућ да ватре нема без дима
Свакога дана пре но сунце зађе ја се покајем
За свесне и несвесне грехе… И кад сам жаљен
Ил уздизан у лицемерју… Не тражим почаст ни ложу
Ни прво место у време губара и хрушта
Кад све обрсти похлепа и завист... Пијем росу
Мојих суза… И стремим к небу где ме Вечни зове
5
“Чудноват одувек и ретки песник”
Неки веле “изузетан” а други да “дивно пише”
Читаоц је изненађен и не ретко запањен
Не тежи да порази непријатеље иако их има
Нарав му хришћанска и ретко блага
Претерују… “Реч је паметна, ум генијалан, у љубави суптилан”
Радосне вести Јеванђеља само сам скромни весник
Што проноси бакљу и реч збори… За Бога мирише
Мирисним кадом љубави и кад сам стрелом рањен
По сред срца… Имам мелема и уља у жишцима
Што горе чекајући Женика… Понавља се сага
Десет девојака мудрих и лудих… Песников крст је силан…

На данашњи дан © 30.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blolgspot.com

РАСТ МУЗЕ

На овом свету слободе једино ми је тајна

Распуклог цвета у предвечерје тијано

Како се свија да у сан утоне љубав бајна

Опет те милост зове у круг зачаран лагано

Неке се речи благе ретко кажу за инат свему

Низводно бректање само од себе јаук точи

А ти се предаш сањарењу испочетка баш њему

И пијеш надом те дивне грубе другојачије очи

На водоскоку фонтане усред парка дивоте

Голубови се хране кокицама дечије маште

А ти се бориш сам са собом и против уроте

Пољско цвеће изикло само од себе из баште

Божанским миром мирише у предвечерје рано

Опојно и лепо како какав ратник ипод штита

Размишљања те воде некуд што теби није дано

На фонтани умире дечијом руком брана кита

Сажаљење управо према цвећу и цурици тече

Некуда изнад кровова замишљених солитера

У парку надања лагано спушта се окобарско вече

А граја не престаје... Ниодкуд да се утаначи мера

Посед у просед помињања сад се извлачи дуго

Небо се заруменило заласком златним за овај дан

Хоћеш ли навратити сутра моја песмо друго

Да другујемо опет као данас... И ја сам поносан

На распукли цвет пољски што мирно овде спава

На дечију руку слободе и малу машту без суза

Убрзавам корак ка кући... Још само чељусти лава

Испраћају ме с фонтане док лако расте моја муза

©  25.10.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: РАСВИТ ОРИОНИДА zelenakap.blogspot.com

ЉУБАВ ЋЕ СВЕ ДА НАДЖИВИ

Престајем животе

Расписе слати

Мом болном уму

Ко не разуме речи

И све заповести на ђердану

Нека истином верно стражи

На граничнику мука

Нећу одустати од доброте

Мемле се јесење тијано разилазе

Господ да им плати

По подруму

Има ли ико од рода пречи

Ништавила буђи тумарају

Тугу туга не разблажи

У чељустима вука

Дробе се све омразе

Разборитост врану

Ужеглу од сиге

Уз шкрипу тупих маказа

Старог мамурлука

Дочекујем у колотрагу бриге

На истом путу разлаза

Гласно се растаче тиховање

У безгласје запрушено

Не замерите речима посртање

На дно бездана

Крстоносна слова

Прокрстише нечастиви

Тупим ударом олова

У муљу оплаканих дана

Покажи им лице посивело

Пркоснице стено

Претешка јед згњечи бело

Зелену долину маховине

Јетко јеца уплакана

Статуа песника од глине

Не стигла у бронзано доба

Невиног увек пре окриве

И кад сам не скриви

Оскрнависте светост гроба

Бог зна ваше злочесте пориве

Моја љубав све ће да надживи…

На овај дан © 23.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

ПЕСМА МЕ НИЈЕ МИМОИШЛА

Не кршите завет ноћобдије за немо зорење

Опет ме је мимоишло Њено чежњиво грљење

Сву ноћ Милоснице моја недозвана анђео ти плете

Витице на крилу … Ако ме јавом не дозовете

Пустите ветрове да витлају своју песму смрти

Док слепи мишеви парају ноћ и гласови задрти

Буде долину уклештену… Уз белу источну страну

Ја сејем наде у прошлу бразду муком разорану

Истином жалим на тротоару мозга прегажене птице

Не греју ме скончале у лету ватре поскочице

Залутале у коло слободе… Очи су давно заспале

На ремену снова… У поткровљу чуче туге окапале

Прошли сабрани дани баштине јаву и дуге истине

Дрежди окаснело време на перону… Само првине

Чекају миленијум острашћени да пристигне нови

Опречне су приче о расколу… Нужде жуљају окови

Истрошене речи беспослене бацили су испосници

Једноумно крваве трагове заноса скривају у тмици

Под шкрипом точкова несвесне да освећење нађу

Град пропасти у немиру тоне… Морен истом глађу

Пој несрећних птица мучи… Без одјека у залеђу

Староставно писмо по ободу исписано глеђу

Ватриште набоја немо засејано сузу бола роси

Како да преживиш ако си збуњен и незнаш ко си…

На данашњи дан © 22.10.,2019. Славими® Зеленкапић

књига: БОЗМАНСКИ ПЛАТО     ВРЕМЕПЛОВ /2019/ 

zelenakap.blolgspot.com

КАМЕНА МАРЉИВОСТ

Још се сневање није збило а сан ме прође

Некима само сећање до јутрра очајнички траје

Кост своју нови дан праштања као да глође

Не свиклим путем пратих још јуче нараштаје

Нека се следом ствари одвија читање стране

На бојном пољу почетка битке са левог бока

Нисам ти приповест казао моју чуј друшкане

Испалу сузом слободе усред збирања мог ока

Трајање следује дуго услед појаве чудне јаве

На свштеку спопе као неко предуго путовање

Видим пред собом изџигљале промичу траве

Овом изгубљеном роду дајем опоруку на знање

Нека се спреми док је још при свести и памети

Околности му иду на руку а рука Божја зна се

Увек бди над нама и кад је време радо се сети

Слабашног земаљског стада и безличне масе

Што урла урокљиво и против свих неразума

На пијацама света продорним гласом што пенуша

Чудно мумла и некако за себе још чудије дума

Дали се по некад пита онако јавно гд ће му душа

Јавашлук смртни не подосим ни по коју цену

Човек реда и мира навико је да ред миру служи

Опет зaлазим често и свесно у марљивост камену

Не би ли ови дани мог бдења за јоту били дужи

Као предујам само себи служи читање испочетка

У воденицу што се даје за мливо народно и верно

Правда се гласи једнако тражена из новог ретка

Ово правило слободе обједињује настојање смерно

Испод сача печени хлеб ума румен боју збира

Сад се некуда жури пакленом дану као послетку

Испод свода пепељивог у дно моћног мог чаира

Забринути путању не тражите залуталом метку

Исто се копиле јатимице снебива на сврху жара

Како да се уздигне нетремице на обод меке свиле

Опет је некоме стало јако до оног јучерашег дара

Данас је дан повратка да сужни нискости не цвиле 

© 21.10.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига:  РАСВИТ
 ОРИОНИДА /2019/ zelenakap.blogspot.com

РАСЦЕП ГНОЈНЕ МЛЕЧИ

Одавно није зборила глава виспренога ума

Из недара слободарја глас се јасни јаче чуо

Украле ми речи невиднице виле у доба зулума

Расточења трају и језик умире… Дан утехе труо

Јесењим се дахом измаглицом крадом вуче

По сокаку блатњавом изможден од бола

Таљигају запреге сиротињу пуку а наде кулуче

Оно мало вере што тиња у мени пре раскола

Са собом и добом што мој извор муке не разуме

На размеђу земних страна… Жуђено сунце умире

Западним небом… Исток га не рађа… Таји лагуме

Празна је кућа похарана светиња… Нема кумире

Заштитнике мртве… Никада их нисам умом божио

Нити им се клањао… Страна су сва та празна сујеверја

Чистој детињој вери у Христа коју сам душом множио

И проносио пољем песме и бесадама… Расута иверја

Уз кладу истине и данас чека апостол Божје речи

Да вам прозбори пре опроштаја залог последње наде

Пустите да моји спокоји зађу у расцепе гнојне млечи

Авлија ума сан да снева нови за прескок ноћне ограде

У нови свет истине бануле су нове речи душе гргољи

Пружиле се утрином заоране бразде трагови црни

Шљива с клепталом на раскршћу запис на деблу по вољи

Чува мој зарез бритве крстоносни… Пред њим утрни

Сво моје сећање… И књига успомена започне да се листа

Убрзо замагле очи а обисерене сузе крену низ сетно лице

По мекој маховини у царство лишајева и губара заиста

Има мене и мог расутог детињства… Где су оне петице

Побегле из дневника кад прозивку хоћу да обелоданим

Новим стихом песме… Дароване књиге што болују

На тавану родне куће у зборник архива да похраним

Нисам стигао на време… Опомињу ме данас у нечују

Понеси кофер на пут бесповратни… Ми ћемо у легату

Смирилиште наћи ако нас недра благородна сама приме

Време је ризничару ума да се дукати најзад врате дукату

У јесен вуглу да нам кости не разједу мољци пре зиме 

Недај намерењу право да нас ватра изгори у потпали

Нећеш се огрејати на том кратковеком пламену

Жарне речи чувају корице наше за твоју душу идеали

Нису умрли… Поклони их сновима… Гробном камену

Један епитаф биће доста… Сажета истина целог живота

Песников траг и гесло шапутаће вечно неисписано време

Авлија ума несмирница закорачила је у нови век доброта

Благородне благослове засејава… У браздама клија семе

Жетву остављам жетеоцима што ће доћи на моју мобу

Звани и незвани… Немојте жети тупим српом моје влати

Ни чупати корење с бусењем… За хумку на мом гробу

Има смонице и камења одвише… Дукатима да плати

Ризничар ће сва потраживања ваша и све ситне кусуре

Моје заборавно поколење унети у тефтере вечних књига

Апокалипса не може да стане… Моји пегази касом јуре

Рајске двери звекиром да пробуде… Сиротињска таљига

Неће гацати ваше блато ни кулуку зулумћару враћати дуг

Ризничар ума празни кофер да вам подели благо истине

Запутио је своје стазе у стопе… Одлази смерно на југ

Да тамо свија глезда за своје ласте… Пустите га да замине

Иза Голога брда без пртљага из ваше постојбине

Зависти и мука… Нови опрост на запису шљиве урезује

Истом бритвом и клепталом обзнањује глас нутрине

Часне душе… Знајте завет се никада два пута не заветује

На данашњи дан © 18.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com