ВЕЛИКА МИСАО

Стоји или не мисао која умом вртлари
Испочетка сеира узвикује недозрелом

Куда су отришли низводно сплавари
Како опстати у буку над пеном белом

Доле у ушћу одавно кркљанац и погибао
Смеју се цинично знаци узбуркане тескобе
Оних што су наивно потонули ми је жао
Увек се извуку зулумћари кад вас оробе

И смена усуда и злобе чини се потраје занавек
Ко зна... Полови се прилаче или одбијају јако

Нарав брзака оскудних оштра и набој прек
Песму певају јавно да гргољ не надјача лако

Али мисао заглављена ко задњи шљам не труне
Шта је дочекала и шта ће да је самониклу снађе
Срећан је неко када искусура по свом ћефу рачуне
Разумном разбору не верујте... Упали сте у безнађе

Ушће чека... Таласи мутни стрмином стреме
Доле увир тајну таји... Растајање од пуких жеља
Сво време звони... Не продајем плодове но семе
Истинита мисао Бога... Како је учио Дрводеља

Син из Назарета... Извади брвно из ока свога
Завист не признаје поучење... Зулумћари зулуме
Самоникли пита... Ко је данас следбеник Бога
Шапућем себи... Још ти ме ниси издао верни уме

Недозрели нисам... То ми се чини... Превара бива
Самоникла мисао плива и нуди спас... На крају тока

Преваран рачун... Гргољ гргољи... Тупа су сечива
Не продају се плодови но семе... Борба је жестока

Безнађе је кратко када вера оживи... Мутни таласи
У брзаку џаба пене... Настави жучно... Сплавари
Ништа не бива узалудно... Најзад се у дом скраси
Увек нека стоји велика мисао која умом вртлари

© 27.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ТАЧКА УЗДАЊА

Разбудило се јутро после сањиве ноћи и узрујања
Нит стварности све је грубља и није у тачци уздања
Врзино коло се вије великом сумњом из часа у час
Стрепња се копишти... Из дубине долази опреза глас

Болују мождане поре сада узете са ожиљцима давнине
Збуњен мисли како у море злобе доброта да се порине
Када шљам плута низводно у срамно глупо загушење
Ко да разуме човека црва и његов давни пад а не успење

Дан не носи отрежњење ноћи... Мора није била сањива
Шљам све више плута површином... Савест није крива
У апатији је оправдање... Немарно и безумно су бачене
Маске око нас.. Узрујање моје траје... Бујају прљаве пене

Накана није наивно лудо уздање... Ретко уздарје тек пада
Извориште замућено остаје... Мирно се не одустаје од јада
Мождане поре неће идржати... То је голема мука угриза
Прећи на другу страну или бити у трагу сугреба изблиза

Јутро после сањиве ноћи шта је донело... Не следује поука
За наш немар бачених маски... Брижна сакупљачка рука
Апатија заузела опустелу савест... Врзино коло и опело
Написана је песма да се објави брука... Прст стави на чело

Тачка уздања се удаљила у ништицу... Није ни на видику
Сви окрећу главу... Али како заборавити ружну слику
Ноћ и дан се јавља... Немар и пуку ружноћу чиме избрисати
Клај клај... Пролази време... Док се на ветру савест клати

© 25.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ВОЛИМ ГРЉЕНУ

Вољеној, с љубављу

 

Обгрли грљено да ти се жеља не ускрати

Да срце срцу приђе када је време плакати

Опет проживи трен туге и разбор наде

Дан ће проћи ... Снови умножиће јаде

 

Да прожму сећање свето несвршеног чина

Опет да дође на површ твоја худа судбина

И да се запише или овековечи растанка час

Хоће ли се нудити избављење и доћи спас

 

За искидано срце што само Њу занавек воли

Истина истином губитника дубоко предуго боли

Ипак су јаке речи утехе и наде... Надгорњавају тугу

Смт се није само њој наругала... У црном кругу

 

Увукла је и њега и љубав обострану да упадне

У крај растављења... Те очи неме и суза гладне

Видети је неће до васкрсења... Ако га скоро буде

Пре задњег одласка иза дуге... Да нади не науде

 

Успомене које се враћају са сваким новим даном

Раздвојености пакла и реза са незацељеном раном

Тешко је живети у прошлости на сечиву мутне наде

Вечито носити или песми казати исте сироте јаде

 

Песме се множе а срж остаје предугог губитника

Изнова се враћају посвете... Не бледи растанка слика

Временом заборава... Очитија бива оштрија и дубља

Нема улепшавања... Смрт је омраженија и грубља

 

Када се песми тихо поверава... Вољена га чује

У јецају... Монолог његов траје... Посвету очекује

И он је и овој песми чиним... Да споменик живи

Место мермерне књиге на гробу подигнуте Диви

 

Песник другу књигу сриче вечног непролаза

Жели да траје постхумна љубав... Ток исказа

И да се букет рима расцветава на гробном сену

Грљење Вољене је и у сновима... Волим Грљену...

 

© 23.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ОНА СПАВА

На годишњицу познанства са Вољеном

Док шетам сам Војничким гробљем у Шумарицама
Крај древног белог споменика дремљивог лава
Стазе бригадирске из прошлог доба обавија тама
Моја неумрла љубав на Бозман гробљу сада спава

Сталним врзмањем мисли ми удружују два гробља
По уму у мојој самоћи што шетњу сетом обргли
Зашто овде и тамо на стражи бдију изгубљена робља
Када ће да васкрсну и да оживе... Љубљени неумрли

Одговор свијају магле у нејасне сени на мутном видику
У грлу застају речи утехе заједно са мишљу горком
Мала посвета на полеђини... У јези гледам давну слику
И дијалог водим са остарелим бором и са црним чворком

Што испод коре црва тражи... И ја сам људски црв само
Што Војничким греобљем гамиже до хотела Шумарице
Раздвојен њеном смрћу... Не шетамо скупа... Ускоро тамо
Преселићу се знам... Ни магла неће скривати Вољено лице

Занавек нашу љубав даљина разлучити неће... Судња рана
Осећам тужно остаће Војничко гробље и бели мермерни лав
Вијуга у магли шумом испуцала стаза из бригадирских дана
Застајем крај мрког лава као седамдесет и неке... Дрхтим сав

На слици у шимширу пред спомеником био сам млад
Она је у Босни устрептало чекала своју љубав и посвету
Данас када је магла посивела све... Усамљено срце и јад
Раздиру успомене и врзмају се сећања... Докле пртити сету

Изненада у уму долазе речи Чолине песме “Она спава”
Да појачају голему тугу и да разоре успомене... Трају боли
Најзад поимам зашто се указује обрис њеног лика крај лава
Долази са Бозмана у Шумарице да мене клонулог осоколи...

© 19.02.2021. Славими® Ј. Зеленапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ / Споменар 1977-2021 /
zelenakap.blogspot.com

КОПЧА С БОГОМ

Заокрет јесмо и нисмо хтели

А измиче нам се у непознато

И кругови слободе се свели

Сад рида оно хромо и сакато

 

Неправде старе дубе ожиљке

Наша памћења на окрајке кроје

Помрчина се одрекла једине светиљке

Слепи мишеви пљуште у растроје

 

Људи се тихо гасе ко фењери

До краја догорелих фитиља

Фали једина копча с Богом у вери

Помрчином ума све смо даљи од циља

 

Јаук се кроз ноћ дроби у мрвљење

Узеше душу за ситни кусур без откупа

Далеки свеци давно су отишли на бдење

И вратити се неће читавих ступа

 

Док у њима не самељу своје светости

На успутној станици исцеде преваре

Како да им праведно небо опрости

Милостиви Бог је у чуду за њихове олтаре

 

Велика мука са руба из потаје

Не долази готово никада сама

Канони пукли по шавовима издаје

Истину помрачењем прекрила тама

 

Главе су побелеле од мудрости

Ко просијва у затону истину

За трпезом нема раје да пости

Ни да се клања Христу Сину

 

На данашњи дан © 21.02.2013. 

Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com 

УВАЛЕ ЧАСТИ

Срасле су пијане ставке у квргав збир
Ледено мрки чворови савести огрубели
Протутњао је бес кроз нечеовечни шпалир
И кад смо добили оно што нисмо хтели

Да се разгиба учмали ум вајкање не помаже
Обртну осу по вертикали не спозна свако
Згњечени дух саблазан ко после рециклаже
Цеди горчину бити из заостале мрље наопако

Врашки пориви мрве вечне заблуде и принципе
Тиња ужегли пламен осокољен вијугама дима
Збуњен сам колико данас глупости опоро кипе
Запењен атар удавом заболи почеоно у костима

Велури нису свилени ни ко некада онако бајни
Наготе парадирају унакрсно до бола распојасане
Умро је дух прага и распуштени зов завичајни
Улего у корпу заборава прозивком јужне стране

Пигменти туге разбацани покорицом самују
Амбијент разобличен проклиње не свислу јаву
Чије су злобе стигле да тучак цвета затрују
Трагачи смисла немоћни биће за неку октаву

Пала је мисија вере и самилости по предању
Увале части у маглу замотане сивило дубе
Последњи чин правде сконча кужно у затирању
Честите песме нема на коначишту ове дангубе

Заболи глава од поплава зборника јефтиноће
Празно паковање од станиола жгужвано плаче
Док данас свако пише и печати недозрело воће
На зеленој пијаци неукуса култура се растаче

Са друге стране зида ужегли свеци бране своје ауре
Клански сродни жреци овенчавају празноглаве олтаре
Подлубила софра је изанђала од узалудне политуре
Стари троношци у запећку с паучином кубуре преваре

Ко ће да преживи суд времена и неког разумног века
Мистерија је са оне стране дуге иза тмастих облака
Домаћа дивљач изгубила питомину и мудра изрека
Касни је расвит бледе зоре и конац иза тешког мрака

Зараза папучара парадно кијавицом речи љубави ломи
Крљушт што се листи брже но перут латице су штуре
Болесник не разграничава дане живота у сталној коми
Подастрета кострет жуља не наплативе профактуре

Рачун с каматом знајте носи валуту крајњег доспећа
Ђаво на мосту чека да своју трошарину наплати
Не мари што је жуљао пртљаг и што се продрла врећа
Од камења… Кукавни створе ко није уман да схвати

Срасле су пијане ставке у квргав збир
Ледено мрки чворови савести огрубели
Протутњао је бес кроз нечеовечни шпалир
Најзад смо добили оно што нисмо хтели

На данашњи дан © 19.02.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ ВРЕМЕПЛОВ /2014-2021/
zelenakap.blogspot.com 

РЕПЕРНА ТАЧКА

Покојном песнику ведети
 
Зашто умањивати вечну истину.... Истина је истина
Разлучи црну тачку лажи од белине свог папира
Одавно те мучи застој... У глави стрчи чудна урвина
Нико бољег од себе у друго сулудо време не датира
 
Да буде реперна тачка на споменику убогог живота
Мермер прљају залудне вране... Склон си умору
Нико не беседи на гробљу... Тужна се састаје порота
Немој се кочоперити сталним васкрсом у рану зору
 
Изван свог зарђалог чамца приљубљеног за сиву обалу
Бели је папир занет одгонетањем мале тачке... На плећа
Оронула не товари муку... Створен си за испивену шалу
Изгорела је истина о теби као дебела посмртна свећа
 
Урвина гроба све затрпава... Жалосне стрче окоштале жиле
Језивог сплета... Данас размрсити мисли нипошто није лако
Далеко је твоја животна прича од мучног успења и идиле
Вуку се давна огрезла непочинства... Шири се лаж и умор јако
 
Реперна тачка на папиру... Стварност или провиђење
Ко није свикао мрети за смрт прерану неће јамачно знати
Не посећуј поноћну свиту... Опет жуде бојажљиво бдења
На прса угљенисана стидом живују муке... Мали дукати
 
Потмуло звече... Жалосну песму сричу као зрикавци
Бестидници... Ноћ је сужњима рам... Тоболац за стреле
Иза плота чека страх... Ти си кукавица у касној јавци
Криво је узалудно исправљање... Бог хоће праве и целе  
 
Загледан си у реперну тачку дуго као место вечног спаса
Непочинства нећеш бројати... Бојажљива бдења само трају
Затечен ћутиш у тишини... Остао си нем и без рођеног гласа
Нема слова... Шта рећи бољима од себе када те надгласају
 
Прве се другим размрсују мисли... У глави двојбу препусти
Иза плота у мраку чучи големи страх... Можда је луда чума
Којом су те плашили у детињству... Ниси никада златоусти
Био... Признај самом себи... Непотребно твоја глава дума
 
Зашто умањивати вечну истину... Она у запећку не живи
Лаж је прекрити неће као опало лишће у јесен одвуглу
Истина је истина... Неће потамнети... Име и част посиви
Када се упрља свесно... Не врти себе као шарену куглу
 
Признај да има од тебе бољих... То је истина и олакшање
За усијану главу... Ти ниси реперна тачка... Изван је круга
Твога... Утуви у сулудо време... Не уздај се у само послање
Тмурно и рушно небо зове... Да престане киша рађа се дуга
 
© 17.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић  
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.coм 

ИСПУЦАЛИ ДУВАР

Сведено поље ума не разлучи се лако... Обзорја трају
Ни усклик скученог језика ни разлоге сада не тражи
У ово росно време нико неће да поверује твом уздисају
Како сам остајеш замишљен и убог на мртвој стражи

У уму изворишта су пресушила... Сећање кроз сигу
Неко се обогатио на твој рачун лукавом преваром
Зашто си оставио траг бола и свету родитељску бригу
Израста бледа сенка... На овим испуцалом дувару

Клија разлучење... Узенгијом моћи на слободишту вере
Разломак зглобни не решен је... На низбрдици котрљања
Утешио си себе и савест... Залогај сиротињске вечере
Делиш са луталицом на сокаку... Прошла ноћ одзвања

Својом заглушујућом буком... Нипошто да се смири
Лепет ветра на крову наде... Саблазан костретне вреће
Забринути просјак са стањем народне апатије се не мири
Продат је тањир части и првенашта... Куса се јутром леће

У сласти преваре... Изниклица чиста у небо је одлетела
На мргодном лицу неверица... Све кипти од узрујаног беса
Залуд је она мајчиним млеком распикућу на рођењу клела
На ветру се повијају трске... Сваким даном је више стреса

Траг бола се урезује... Залогај у грло запада са сузом горком
Празна костретна врећа не стоји дупке... Непрочитана превара
У тајности опстојава... Мумлаш у браду... Свађаш се са чворком
Нема строге мајчине речи због преваре и првенаштва да те кара

Докле ће обзорја трајати... Одужило се росно време у подне
Облизује се луталица... Сокак се надима и шири у гримаси
Свеци вржу прилике чудне... Патворене речи нису благородне
Не подижу душу већ дозивају само сету... Врзмају се сиромаси

Не смењује се мртва стража... Заталасана сига још камени
Докле ће просјак да проси мрве и да тужно гледа распикуће
Остаје двојба... Не улази у главу оскудица... Разлог смислени
Не објашњиво доба се вуче сокаком... Следује лично потонуће

© 12.02.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

КОВРАГ

Мој искон збиље одолева тамо на родној далекој коси
По некада у његов честар мислима залазим само
Ослушкујем поруку ума док ноге ковраг израсли газе
Затрњило се Пландиште некошено… Меки откоси
Са сетом росу љубе… Мене нема ни овде ни тамо
Кад све зарасте у ковраг... Жеље у болу налазе стазе
 
Куда то често идем без путовања с бисагама успомена
Извор Бунарчета још гргољи и чека жедне усне да га пију
По давној навици колена се повијају… Очи се муте
Пале су чисте сузе у хладну воду к жилама старог дрена
На поклоњење дечачкој срећи у надања да се слију
Са истим током по истом трагу отичу да се запуте
 
Ковраг… Пландиште… Брдо... Кошчати дрен и извор питки
Дубљи и шири од песме мог будног срца... Гргољ живи
Разлива се Долином и Орницама док очи узносим горе у Јазмаке
Џигљају ластари око пања... Како су ови грабови шибљици витки
Говеђу струну на моме луку ко затеже и стрелу на тетиви
Па гађа белу птицу... Урушену школу у Грабовцу и у њој ђаке
 
Заселе уместо њих скамије само... У болној успомени расељене
Пилиће првака свет је растикао... Нико их никада овде у име зова
Под разваљени кров школе за збор и прозивку вечну сакупити неће
Згажена застава...Таблица крежуљу сања... Линије бледо црвене
Плачу од стида на црној подлози табле за драга ћирилична слова
Неми су кружићи и цветићи цртани давно… Расуло се пољско цвеће 
 
На сред учионице израсло дрво... У небо зјапи рупа на крову
Преселих се у давно доба и ђачке дане песмом невеселом
Уместо деце руменилом поломљен у расулу цреп немар кори
Тако оживе заборављење успомене старом поети у новом слову
Поломљени прозори и изваљена врата беле птице лепећу челом
Слика ме син пред рањеном школом... Слика остаје да збори
 
Учитељ Божа је зашао негде занет иза наших брда и гора
Можда међу звезде далеке... Поуке јоште дели из земљописа 
Буквар и дневник појели мољци ... Искрзале се наше оцене 
Мастило запекло мастионици данце... Затекла их смртна зора 
Растанци се развлаче у безвремље ко древна дечија игра клиса
Све је зарасло у ковраг... Ни овде ни тамо у Грабовцу нема Мене
 
На овај дан © 10.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

НА МАЈЧИНОМ ДРУМУ

Вољенима, у спомен

По самилости титра остатак мрака

Неман смрти у крви жеђ освете гаси

Пале су празне речи: -Земља јој лака…

Утеху јутра нису примили сиромаси

Разлучило се трулом погодбом оно

Издајство за шаку сребреника

Наслеђе мушко кад јеком јави звоно

Паства жудно слуша глас молитвеника

Мемла преврнутих крагни у зноју

Разбија мисли спаса осветом речи

Стиснуте руке жуљају по неспокоју

Камен о камен мливо белином млечи

Украли су идеју пре сумрака

Пољем дангубе утекла неман

Да Бог суди васкрсом из рака

Пророк позна пристигли земан

Престо на вису раскопавају виле

Крстови трули пали листом по разуму

Нећу клети прси Миле што су задојиле

Сокола сина у гори на мајчином друму

По самилости титра остатак мрака

Неман смрти у крви жеђ освете гаси

Пале су празне речи: -Земља јој лака…

Утеху јутра нису примили сиромаси

Тражим доброту на истом месту

Умрљани ми дланови за посејање

Ако се будете чудили мојем гесту

Ложићу ватру за дочек у позвање

По самилости титра остатак мрака

Неман смрти у крви жеђ освете гаси

Пале су празне речи: -Земља јој лака…

Утеху јутра нису примили сиромаси

На овај начин © 08.02. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com