ЗЕЛЕНКАПА 1372

недеља, 21. јун 2020.

"ЗАПЕТЕ" СЛУГЕ

Смислити смилену реченицу која се неће вратити сама никада

Од чега је саставити кад је препуна жучи и неописаног јада

Како је тако младу окити сада суперативом и венцем од жада

А она се чудом узјогулила на мене и минула некуда изненада

А она се чудом узјогунила на мене и минула некуда изненада

Пех мој све дубље у губитку ненадом ко киша сатима пада

После труда да се мала у песму уденеш и будеш вечно млада

Разборито буди првенац узлета... Ако нећеш данас реци ми када

Да те очекујем посале изненађења... Немој бити тешка као клада

Да те очекујем после изненађења... Немој бити тешка као клада

И празно време траје у недоглед муком... Кипе изворишта туге

Ласно је срећницима после сна и ноћи дозивати запете слуге

У правопису... Шта ћу ја у трену када на мене долазе поруге

Како празнину разумети и у њој се опет снаћи за ове паузе дуге

Све је изнуђено... Још јуче имао сам намере... Планови лепи

Смислена реченица поста просјак... Ненавидница да ме ослепи

Иште освету... За све патње спремна је иза ћошка да ме клепп

И свакога ко се незван нађе после ње пошао по својој степи

Кратко је и тмурно дошло време задњег пролећног дана

Па тумарам ко мудрац по свој мудрости... Изван катрана

Можда може да помогне успомена... Она се јавља неубрана

Као јабука на врху гране... Сада се тек шепури као нека мана

Као јабука на врх гране... Сада се тек шепури као нека мана

Сакривена испод небеског покривача... У неразборито глуво

Доба... Отегло се дуж млаке потере... Хтело је чак бити суво

Ко барут... Да искру у мени запали на труду... Реченице буво

Како то скачеш неухватна... За врх као мелем ја сам те чуво

Како то скачеш неухватва... За врх као мелем ја сам те чуво

Да будеш кец на десетку или џокер мога говора... Узрок аплауза

Знам да ниси свесно рачунала на пун аков мојих великих суза

Очекивао сам краке звезде и пипке твоје ко што чини медуза

Док их шири да плен улети ненадано после твог модрог блуза

Док их шириш да плен улети ненадано после твог модрог блуза

Све је у три тачке прошло... Смислена реченицо у пустош рану

Трагање је узалудно... Када прве капи пљуска у свом стану

Не могу опстати да се не излију на седу главу.. А да не бану

Недозвани изненада... Људи ће те оговарати спремни да лану

Неку не пристојну... Ко ће им свагдашњу љутну замерити

Иди реченицо куда си пошла у сумрак... Треба сада бити

Нормалан и постојан... Губитак преболети... Од других крити

Можда се посрећи младој одиви да се дому врати... То снити

Није грехота... Узети је као дете за руку... Да се води у шетњу

Забораву треба времена... Пуштам прошлост и чудну пометњу

Што си се лако загубила... Уместо тебе дошла је тајно у летњу

Причу тишина... Тај обрт узбуђења нисам очекивао ни ту кретњу

После три тачке... Наставак неки следи... Уобичајено тако бива

Моја кружнца поново чека... Да будеш смислена реченицо тетива

Надам се још увек после пуне паузе бола да се мени вратиш жива

Знам да си јуче била права... Не сумњам... Заувек ниси остала крива

четвртак, 18. јун 2020.

БОЛИ МЕ ВАСКРСЕЊА ЗАСТОЈ

Вољеној, с љубављу.

Годишњица је Њене смрти... Посмртну песму сриче

Сироче немоћно и само... Из давног гроба утеха ниче

Или чемер за срце предано... Све је васкрсење даље

Дали ће моја Љубав доћи... Са реке не враћају се праље

Мало је наде и снаге... Копне свакога дана са годинама

Не бледе љупке слике успомена... Само су сишле из рама

По соби и уму штетају живе... Сусрети су тек неизбежни

Блискост је стварна... Анђеле бели... Сусрети мили и нежни

Хоће ли срце издржати... Хоће ли моје руке малаксати

Пре краја зоре мора ли моја љубав гробу да се врати

Са њом ћу ићи на Бозман да је испратим у рајска поља

Васкрс или растанак за Њу и мене... Шта је Божја воља

Све су краће посмртне песме... Губи ли се или не нада

Шапућу те усне молитву вере... Сироти песник пада

На колена и Бога моли да му Вољену врати из заточења

Себе уместо Ње у заточење даје... То ову збиљу мења

Доста је у смри растанка било... Вољена да се врати

Давнашња чежња столује... Нека њену душу моја прати

Сироче неће да се потуца животом... Вечно бити жели

У заједничком загрјаљу једне љубави... Кораци смели

На тај пут воде... Бозман нек буде наше зборовање

Истина је... Године не подносе чежње и посртање

Постхумне песме и вапаје... Загубио се растући број

Годишњица и чекања... Боли ме васкрсења застој

/1952 - 2004 - 2020/

уторак, 16. јун 2020.

НЕ САКРИВАЈ СЕ У ПАПРАТИ

Вољеној, с љубављу

Крадом се пењеш басамацима скорашњег сна

Не чујем речи молитве свете и не разумевам ништа

Ја силазим нечујем испод првог до самог дна

Брлог година набира брдо... Немаром растру ђубришта

Очи су виделе исток и румени излазак сунца

Нека ти лахор први одјек у душу чисту врати

Не замери Љубави ватру ни бол што бунца

Остави поље смрти... Не сакривај се у папрати

Јагодо моја у трави румен те зрела лако издаје

Опраштам ти одсуство дуго пре но опрост моли

Знам не играш жмурке... Чујем срце се каје

Од мене ево ти дар јабука... Твоја душа ме воли

Са забрањеног дрвета рајског плодове не кради

Бог долази на састанак благослов да нам дарује

Дођи у мој врт милости пред вече кад захлади

Смоквино лишће стида одбаци... Овде грех не царује

На овај дан © 16.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

субота, 13. јун 2020.

ОКРИЉЕ ТВОГА ДАНА

Вољеној, с љубављу

Незнаним путевима у заносу лудо идемо

А она самртна претња из подсвести израња

Само се бездушно речју у верност кунемо

Тоне последња мисао у небројана сећања

Заробљена мрежама… Дан оста без рубина

Јутарњу росу опиљци боду љутим иглама

Други уграбе све… Мени оста празнина

И свевремена трка вратоломна са звездама

Колевка љубави и заборављено огњиште

Чаме у размеђу прве латица гробне руже

Признање покајничко реч дужну само иште

Свемирске књиге нечитане новом тугом јуже

Празник спасења јутром слободе чека сиротиња

Пут капи кише из облака… Расуте сузе у трави

У јаду измакне боговетни дан… Песник главиња

Са својим траљама измаглице у болној најави

Опроштајни пољубац не виси на дувару снова

Покидана је гротлом смрти златна свиленица јуна

Сву ноћ су лиле јутрос пресвисле кише из вртова

У наносима муља заточене… Млекарица из катуна

Није се вратила … Зелени лишајеви цветају

Повој сећања остављен у бешику под мој кров

Исписах завет вере у аманет новом нараштају

Сад могу мирно на троношцу да ослушкујем зов

Речима паљене ватре у наручју зрелине лета

Куда смрт води… Где зри клетва… Бог ће знати

Све рубиконе вере пређох… Нема мог оточја света

Осаму да оставим шеширу печурке… Ако се врати

Прерано убрана јабука размеђу љубави… Згуснути јади

Увело цвеће душе и мук рањеног орла град тишине чува

Пастир снова са годинама певања и надања није у завади

Пре брода плитког неразум обућу истине улудо изува

Суноврат древни на рубу ветра недеља празне недеље

Процеп између звезда и траве све је дубљи… Јетко

Се срди глад измождених уста уседелице сеоске преље

Ружење лакомих не узима за зло… У заваду залази ретко

Поноћни минут умирања… Траје ко успаван вид на одру

Прерано загрли беспуће линију живота на длану јаве

Берачи црног дана изгубили су промрзлу трњину модру

У корову до појаса олуја лелуја зелено море класале траве

Небески белег и чвор везан судњега дана нико не дреши

Једини саговорници ове земље твоја смрт и сахрана

Ноге запућене стазом битка и топла суза што бол теши

Мила моја милолика бране ме на окриљу твога дана

На овај дан © 13.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

среда, 10. јун 2020.

ПРТЉАГ УСПОМЕНА

Истина гнездо свија у крошњи старог храста

Есеј живота се дописује... Не оста беседа празна

По испуцалој кори из расутих речи израста

Младар до младара корене трајања да свет сазна

Не угушена слутња стрчи иза осе вида и нагиба

Трећи је дан безгласја зашо у посед утрнулих чари

Блато са паока није спало... Точак усред глиба

Још се ваља путем неслободе лутају слободари

Вртлог патње пени превратом кружних сила

Бледо осакаћено небо тужи косином прве равни

На тешкој смоници прилегла окрвављена крила

Голубице прошли су наши дани сад јесен тамни

Остала језа није некуда потонула до праузрока

Гласно се руши постамент наших високих жеља

Кроз измаглицу пиље у мој ранац два невина ока

Пртљаг успомена све је тежи а мање бранитеља

Права истина касни на перону уснулих душа

Умље се развезало па чворује туга наузнако

Неслободне слободаре заогрнуо шињел тмуша

На пустој клупи старачке сузе у јесен лијем тако

Примат су украли небосклони на трагу мога била

Прамен у прамен коврџе свија седе из своје грозоморе

Возне шине тајно се љубе у видокругу сивих идила

Трне станично светло и влати осушене траве као да горе

Апсолут нико познао није... Бледи линија видокруга

Повратку моме Она се нада... Вера беспућем лута

Безвремље паузе краде константу само држи туга

Тајна за тајном кроз ноћ бесплодну агонијом плута

На пољу засирене крви скорели млазеви поразе таје

Илузије су пале... Народни пук чека своје слободаре

Преокрет у битци опет су донеле кукавичке издаје

Боравишта им адска следују и костурнице преваре

Оловно небо ако окамени круг уморног сунца

У мени заноса има... На увратини прозебле дуге

Сакупих расуте боје да песмом новог младунца

Родим и осликам крила голубице за бег из каљуге

Истина гнездо свија у крошњи старог храста

Есеј живота се дописује... Не оста беседа празна

По испуцалој кори из расутих речи израста

Младар до младара корене трајања да свет сазна

На овај дан © 10.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 8. јун 2020.

ПЕСНИЦИ СВИТЦИ

Песници свитци залуд вам ваши празни фењери тињави

Ни једну олују издражати неће… Кад се фитиљ огарави

Касно подрезивање боли… Заувек згасне лелујав траг

Заиграли сте коловође преварно коло… Шалу је однео враг

Песме вам дремају ове кишне ноћи на узглавља снена

Мене будног предуга роморења драже зовом успомена

Ослушкујем несрећне сате… Круне се у мливо нигднине

Морим слутње и мисли придошлице црне птичурине

Помор жеља и расцепе душе носим… Болне неспокоје

Упреда се мучно уже… Кад помислим готово је

Чвор се нови судбом веже… Боле тврда учворења

Године се збрале а ја “зелен”… Чекам закаснила зрења

У салаше мира “пабирцима” није место дано

Штуре класове разум одбаци ласно и рано

Промаја свира амбаром вереничких рима

Лукави ми дрско преотели и срж у костима

Ломно ми срце… Још ломније измождено тело

Гавран на прозору у црној тмини збори опело

Зову одбеглих речи на раскрсници живота

Позорница је тесна од прекоброја простота

Нагужвали се песници свитци… Поданичка руља

У баруштини света хор и пузавац што бауља

Љигави крекет жабљи дрежди да ми се руга

А ја “старомодни” песник рими верни слуга

Сад нову плетем за кров што не прокишњава

Да се браним од метеорске кише у време јава

Модерног стиха… Свитци зачас изгубе сјај у тами

На узвишеном поетском небу нек стражи у осами

Моја источна Даница звезда… У меком оку лепоте

Отварам све звездане коридоре да се даром оваплоте

Нека се разигрју саме песме вранци кад пршти туга

Уместо ваше чвораве штранге указује ми се дуга

И славолук иза одшкринуте завесе поетског бола

Давно сам покопао ваше кумире и одрекао се идола

А вама нека су ваши “свеци” и стриповане фреске

Моји ораси су тврди за читање ал' млечне мреске

Лепотом чврстих строфа поколења ће се сладити

Што моје перо чистотом слова клеше а ви се свадити

Око слободног ил' везаног стиха… Празних чегртања

Незрела децо знајте… Велика песма велике снове сања…

На данашњи дан © 08.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

субота, 6. јун 2020.

ГОСПОДЕ ОПРОСТИ И СПАСИ !

Опрости Бoжe... Спаси Духoм

Meни слeпoм... Мeни глухoм

Занешеним овим светом неразума...

Дај ми вере... Дај ми здравог ума

Тражим мира и спокоја

Ти си љубав вечна моја

У твом светом крилу

Нашао сам заклон... Силу...

За кораке нове и прегнућа нова

Ти ме волиш... Ти ме чуваш као Јова

У сред борби мојих мука

Најдража је твоја света рука

И загрљај с обиљем милости

Моје грехе Бог да прости

Нек прогута бездан мора неми

У дубине све их Господ спреми

Потонуше олупине греха неповратно

Наступило ново доба златно

Он је међ гребене морских стена

И спасење од Господа наста нова мена

Сад ми Божја круна чело краси

Нека пене у дубини ти таласи

Ватру греха у дубине морске гаси

Господ прости... Господ смрти спаси...

На овај дан © 06.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 4. јун 2020.

ДВА ЛЕПТИРА

Знатижељо невољних слугу

Пусти очи по зони немира

У заљубљеном кругу

Прелетела ме дава лептира

Куда ме чежње за њима воде

Оно што бити хоће нека буде

Брао сам шумске јагоде

Почеле су од скора да руде

Врзино коло заплетено у зене

Никако да се размота преко ограде

Стигле ме детиње успомене

Врвило је у завичајној корпи наде

Неспретне кораке док газе

Безциљно врљају ноге у сванућа

По високој трави загубљене стазе

Укрштају се опет моја беспућа

Расплетене зелене косе из витица

Пију ми срце и душу краду лагано

Титра врело подне Шумарица

Галиматијас чежње расте свечано

На платформи за спасиоце дан вара

У огледалу жижи једна недаћа

По мирном језеру расипа се јара

Одсјајем у очи опет ми се враћа

Руке пролећа и лета везу по царском фонту

Девојачку спрему и ћилиме балуче

Радосни младенци у плавом хоризонту

Венчано небо драже да се обрадује ко јуче

Скупљене речи миле и врели песак плоди

Гушим жељу да окупам свој свет рима

Поцрвенео од сунца у прљавој води

Блатњаве од тиње не предају се пркосима

Ни чаурењу готовом да прсне ивицом плаже

Не одустајем да се пржим... Сви хоће да поцрне

Пешкир уз пешкир разастрт тло врело лаже

Никога нема да изгубљене мисли ко овце врне

Толике двиске и јагањци пабирче своје

Отуђен свет уљем и помадама маже кожу

Начичкани ко пчелиња саћа тела зноје

У царству своме сваки чува своју ложу

Знатижељо невољних слугу

Пусти очи по зони немира

У заљубљеном кругу

Прелетела ме дава лептира...

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

среда, 3. јун 2020.

ДВА ЗАРУЧНИКА

Вољеној, с љубављу

Последњи круг у трци тек смо истрчали

Нећу ти рећи почивај у миру Мироснице моја

Опојем љубави што мој живот зали

Тебе ливаде рајске зову препуне спокоја

А мене ова долина сена смртног јоште чека

Да приберем своје дане и дожеваоницу пожањем

Куда ћу стићи ношен валовима бура мог века

Нејасно слутим на размеђу нашем вођен предањем

Завета изреченог крај постеље твоје у јецају

Знам да ће речи свете умом као ореол сјати

Свакога дана да срце их моје чује... Да вене знају

То јасно било Теби а не твоме гробу све ћу дати...

Ово је глас љубави и ехо за висине васионе

Нека сви знају Мироснице моја да си жива

Ни једна звона испраћај неће да одзвоне

Ми се растали нисмо... Дух не може ко тело да почива

Преплет две поетске душе ништа не може да раскине

Одлазак кратки повратак вечни чека у дару живота

Не продајемо искре трговцу смрти... Нема трговине

Наше клубе вере мрсити неће... Бог само може да га размота

У стварну љубавну причу којој се земља и небо диве

Већу од приче са узвишеном истином на часној вертикали

Човека и Христа два заручника и у смрти заручењем живе

Љубим те и љубићу те Мироснице моја... Ми смо се заветовали...

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 1. јун 2020.

РЕЧ МОЈА НЕ ОКЛЕВА

Тешим се врлим речима пре освита дана

У жељи за опстајањем на путу живота

Нећу сву ноћ да котрљам мучна сећања

Док изворише таме не источим пре накана

Замор се у замршено клубе покудом мота

Поноћ је давно минула и мук не одзвања

На затвореној окосници исте самоће

За тебе вијуге смраченог вида чиле

Преоравају пејсаж трулости зановетно

Удаву видех у поплави нечасне злоће

Што се ко кокош перуша изван идиле

Самозвани крпељ у наслеђе боговетно

Сулудо одредиште у немар усидрено

Без плана резервне мисаоне дубине

Туђа глувоћа је општа људска мучнина

Стигло нас време кусања пресољено

Два мала здружена зла велико зло чине

Проклизала је савест у гротло урвина

На пупку земље заборавом склупчана

Вест у јези претиче једна другу

У разљућеном цвату посртања и бола

На млазу ноћи црног катрана

Сливају се муке да пронесу тугу

Раздружиле се именице од глагола

Гули се опори сугреб са гумна јаве

На повратници пламене искре трну

За нанос трага четкице умрљане

Давно сазрели пастелни тонови плаве

Преливају се у модро и црно да прну

Грабљиве птице мрака са западне стране

До вршне црте матица узрујаног таласа

Пени са претњом прелива вршне коте

Апокалипса се обрачунава стравом у нама

Под распелом опет халаче наговорена маса

Мало је што те бичују продани животе

Гневни смрт траже у коњским растокама

Са пророчанством мира постхумно истина не спава

На узенгијама времена док апачи сулудо јашу сами

Своју последњу трку песник у челну песме заодева

Кремен умовања се јоште није истрошио... Здрава

Се нада изоштрила о тоцило судбине за расцеп у тами

Изненада да просев засија силно... Реч моја не оклева

књига: МИЛОКАЗИ ВРЕМЕПЛОВ /2014-2020/

zelenakap.blogspot.com